Proba

           Na dan svoje smrti, ustao sam tačno u 5:22 kako bi dočekao izlazak sunca. Sanjao sam da mi iz ruku izmiče nešto i to sve dok me poprskuje mlaka kišica, ali nisam bio siguran šta tačno. Iako mi je to nešto klizalo iz ruku, bio sam srećan, ali kada sam se probudio, obuzelo me je osećanje da sam sav pokriven psećim izmetom. Uvek sam sanjao kišu, sećam se sada, nepoznati broj dana, meseci, godina kasnije, dok se prisećam pojedinosti tog zlosrećnog dana. Iako sam često imao običaj da u sanovniku pogledam značenje snova, nikada nisam pronašao nikakavo zlo značenje u tim snovima o kiši koje sam sanjao u danima koji su prethodili mojoj smrti. Spavao sam kratko, ali dobro, ne skidajući odeću, a kada sam se probudio imao sam osećaj da mi je stotinu igala zabodeno u teme, a na nepcima mi se zadržao kiselkasti talog, što sam pripisao mamurluku od vina koje sam ispijao do kasnih sati. Kada sam izašao iz stana, bio sam iskasapljen poput krmka i iako i dalje ...

Nesrećni mornar po Arktičkom moru plovi Dok voda postaje toplija, njegov breg leda se topi. On sipa još benzina, pali mostove daljina. Ne oseća strah dok mu plamen miluje lice, Sve se sada vidi jasnije. Preusmerava pažnju, Želi da zamrzne osećanja. Taj mornar što po Arktičkom moru plovi. Ceo put samo je beg od logičnog sleda. Od sadašnjosti u sadašnjici, Za budućnošću koju neće stići. Stoji sam, pravi se da ne oseća ništa, Taj mornar što po Arktičkom moru Sada bez broda plovi.

Bilo je veče, a leto je punilo grad toplotom. Dan se otvarao po sredini i teškom vrelinom pritiskao ulice. Miris fine prašine mešao se sa mirisom benzina koji je isparavao na vrelom suncu. Gledajući samo u pločnik ispred sebe, ljudi su užurbano koračali niz ulicu. Bilo je deset je sati i on je ravnomernim korakom išao zajedno sa njima. Crvenio se jun, a veče je bilo toplo i blistavo, nebo čisto i tamnoplavo poput morskih dubina, sa velikim mesecom iznad, čija čista svetlost krasi ulice i teče niz bandere i stabla drveća. Put je bio neravan, a pločnik ispucao. U slavi tog večernjeg svetla grabio je napred dok su mu koraci odsečno odzvanjali na putu. Zastao je. Na jednoj od terasa primetio je crvene muškatle među belim alojama. Zajedno sa tamnim nebom i belim zidovima ograde, sve je izgledalo tako sveže i detinje. Uživao je u momentu, a zatim nastavio užurbanim korakom dalje. Svuda je bila tišina. Tišina ga je oduvek vraćala izvoru, osećaji su dobijali traženu slobodu. Razlivao se, suze ...

Izvan spoznate realnosti, nedostojne pažnje nosi nas vetar, pesak potpuno prekriva, a vreme briše iz sećanja. Oko izgubljene stvarnosti van naše glave luta. Nepoznata putanja ova obična je varka drhtava. Celog života reči nas kradu, nestajemo, postajemo glas i vreme, Predugo smo sopstvene senke utvare male, beznačajne. Nespokojni u vazduhu lebdimo tražeći svoje duše. Gledajući van pogleda u daljine gde i mrak svetao je.

Iako je u početku mislio da nije moguće, kasnije je počeo da ga obuzima strah. Sve se odjednom činilo tmurnije – tamno ljubičasto. Grad okupan u martovskom popodnevnom suncu, činio mu se maglovitom siluetom novembarskog sumraka. Hodao je besciljno, uprkos svemu zahvalan svim onim ljudima koje je oterao od sebe još davnih dana. Nije više siguran ni da li bi ih prepoznao ili ako bi ih prepoznao da li bi mu se javili ako bi ih sreo u svojoj šetnji bez cilja. U magli u kojoj se nalazi znao je samo jedno, osećao samo jedno, samo jedna stvar ga je zaokupljala – levo oko mu je bilo više zatvoreno u odnosu na desno. Komšinica u zgradi ga je pre nekoliko dana čudno pogledala konstatujući da mi je levo oko zatvorenije od desnog. - Jeste li dobro komšija? – pitala ga je, a od tog dana ga pita svako jutro donoseći mu različite trave za oko u stan. - Eh, da znate samo komšinice koje su ovo muke, da osetite samo na jedan trenutak. Zamislite samo kako je to biti drugačiji, kako je t...

Ovaj dan nije običan, Ovo je poslednji dan za izgubljene snove. Sa rukama u džepovima, Dok sunce sija iza šetamo po prostoru Možemo sve što poželimo. Sve zavisi samo od nas. Sve zavisi od toga koliko blizu ivice stojimo. Praznih pogleda zurimo u dubinu. Praznih pogleda zurimo u sopstvene duše. ,,Dobri ljudi umeju da se smeju’’, Tako barem kažu oni drugačiji od nas. Ali oni nemaju ono što imamo mi. Sakriveni ispred sveta, Sa rukama u džepovima, Dok sunce sija Hodamo po praznom prostoru. Sakriveni ispred sveta, Ne znamo šta se dešava. Nije nas ni briga, Jer ovaj dan nije običan. Dan za izgubljene snove. Mi možemo sve što poželimo. Poljubi moje oči ispunjene staklom. Mi možemo sve, Živimo i nakon poslednjeg izdaha. Staklenim očima zurimo u dubinu duše Dok nam u ruci ostaje kosa. Ovaj dan nije običan, Ovo je poslednji dan za izgubljene snove. Šetamo po praznom prostoru, Znajući da se više nećemo sresti.

Ja već dugo želim da ne budem sam na jedan potpuno nov, neobičan način. Sasvim suprotno od onoga što bi ljudi pomislili. Biti bez sebe, sa sobom, u prisustvu nekog drugog. U redu, moram da priznam, ovo stvarno zvuči kao prvi znak ludila. Ko zna, možda i jeste. Možda je to zato što ne razmišljam kako treba. Znam ja da je ludilo već odavno utkano u mene, ne poričem to i verujem da je jedini način da se čovek ne oseća usamljeno jeste ovaj koji sam ja odlučio da primenim. Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene...

Lutam već dugo, izgubljen pod svetlucavim nebom. Zrikavci se oglašavaju iz neke daljine, tamnom i neuhvatljivom pesmom čak i za moju misao. Nikakva misao već duže vreme ne može da mi ulije osećanje sopstvene prisutnosti u ovom svetu u kome nema nikoga. Šetam ne znajući gde sam ni ko sam. Iščekujem bilo kakav zvuk, miris ili reč, ali nada umire, jer samo lebdim u tami prostora i vremena, lebdim ne osećajući sopstveno telo, poput izgubljenog zrnca peska koje poseduje samo svest o sopstvenom nepostojanju. Otvaram oči i odjednom otkrivam da ležim u na smrdljivom trotoaru nepomičan. Zimska noć se ljulja kao zvono od čijeg se brujanja ne čuju sopstvene misli. Ne znam kako sam dospeo ovde. Neonska svetlost tone između pramenova benzinskih isparenja dok se nebo iznad mene polako smiruje, a vatrene lopte svojim ledenim sjajem ga približavaju mojim očima. Oprezno ustajem, osećajući kako mi se sa tim usporenim pokretom kojim pokušavam da izađem iz sopstvene bespomoćnosti budi bol i kako mi se sa ...

Prekini! Prekini! Čuješ li bre šta ti govorim?! Nemoj više da mi dosađuješ, uporno mu ponavljam, ali on ne sluša. Ma ne pritiskaj me više čoveče! Dosta je bilo. Evo već sedamnaest godina te trpim, puštam te da me pritiskaš celim telom tako snažno da beton puca pod mojim nogama. Ako tako nastaviš ubićeš me, a samim tim ubićeš i sebe. I šta ćeš onda? Šta ćeš bez mene i šta ću ja bez tebe, ili šta ćemo i ti i ja bez sebe. Ne odgovara, samo me kao po običaju gleda tim svojim dubokim pogledom iz koga se ne mogu videti nikakva osećanja. Samo ćuti, gleda i nastavlja da me pritiska da me obara na zemlju i polako davi uživajući u tome. Onda se odjednom rasplače i ja pomislim kako me to uopšte ne iznenađuje, jer je ovaj svet toliko poludeo da su čak i napasnikove suze postale svakodnevnica. Uostalom, bolje po njega što oseća krivicu dok me davi, nego posle da se kaje kada ni mene ni njega više ne bude bilo. Kajanje može da traje i beskonačno, a kada se jednom nešto pogrešno uradi to ostaje. Ne m...

Ne znam odakle smo došli prateći linije sopstvenih dlanova, Šetajući po ivici otupelih pejzaža Ili na oblacima razbijenih sudbina. Ovde smo zajedno i govorimo reči Za koje znamo da je potrebno reći. Ovde smo ponovo, dok nam hladni vetar udara u lice. Potopi budućnosti, mi, pozdravljamo more. U padu kišnih kapi hvata se sjaj svetlosti uličnih lampa Koja pada na naše izgrebane dlanove, Gledamo kako svet zauzima drugačiji oblik Tamo gde samo nekada stajali, Tamo gde ćemo se vratiti prateći linije sopstvenih dlanova. 

Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon on se zapućuje ka poslu ili možda negde drugde, u stvari ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešackog prelaza skinuo je naočare i stajao tako, ovalš razmaknutih stopala, spuštene glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je", rekao je glasno. Zbog tog svog iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je,da gazi kroz žabokrecinu nepromenjivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše. Čas čita knjigu čas...

Zora je rasterala mrak, a po krovovima još spavaju mačke. Noćas su se čuli jecaji u kući pored moje. Kako sam kasnije saznao, neka žena je prerezala vene. Sveži vetar leluja visoke vrhove borova, dok oblaci raznih oblika krstare lagano gore u visini povremeno zaklanjajući sunce. Noćas su se osim pomenutih jecaja čula i pevanja zrikavaca, dok sam ja pisao pesme na mokroj travi uz flašu vina, a zvezde na nebu lagano gasnule na vetru. Dok je svitala zora, zajedno sa njima ugasile su se i oči one žene. Mačka na mojoj terasi cvili, jer je usamljena. I ja počinjem da cvilim sa njom. Ipak ubrzo shvatam da cvilenje ništa ne pomaže. Ne pomaže ni posmatranje oblaka različitih oblika, ni vrhova stabala. Mačka i ja samo tugujemo kao da noć još traje i da vina još ima. Negde u daljini po brdu penje se starac. Iako nas godine dele, mislim da nismo toliko različiti. Obojica dišemo na isti način i obojica smo sami u zaslepljujućem bleštavilu jutra. Ovog jutra osećam kao da život klizi povrh vode. T...

Znate, ja imam čudnu naviku. Volim da sedim sam u mraku. Ponekad se vratim vrlo kasno u stan. Stan je u mraku. Uđem tiho, jer ne želim nekoga da probudim iako živim sam. Na prstima odem do sobe i svučem se. Odlazim po vodu do kuhinje. Moje bose noge ne prave buku. Zakoračim u prostoriju i skoro se sapletem o stolicu. Na stolici sedi on i puši lulu. - Zdravo, kažem mu. - Zdravo, odgovara mi. - Žašto si ponovo došao?, pitam ja - Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on. - Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja. - Nikada, odgovara mi tiho on. I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši. Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja. - Zašto barem ne legneš? - Možda i hoću. Nikad se ne ...

Stojimo jedan naspram drugog i lagano praznimo case, popreko fiksirajuci protivnika. Potom cekamo da vino zaklokoce, gledamo u prazninu, a nakon toga ponovo jedan u drugog. Covek mora da pazi da ne pije na iskap i ne napije se odmah. U pozadini cuje se muzika. Muzika odzvanja kao krici u noci, a iznad nas se leluja stari luster. Na ulici saobracajna nezgoda. Mi, suparnici, odrazi jedan drugog, osecamo u ustima ukus besa i krvi. Znate, da biste se zasuli pesnicama potrebno je da se osamite kao kada masturbirate ili vodite ljubav, a noci uvek ima i uvek ce ih biti. Da biste se zasuli pesnicama morate biti dovoljno besni i ogorceni sami na sebe, sopstvenu licnost i delo. Nadmetanje u pijenju vina i nije neki odusak. Uvek jedan od nas oseca kako mu bes kljuca u pogledu, a zatim se ista boljk reflektuje i na drugog. Nakon toga, kao po obicaju zavrsavamo svoj litar i prelazimo na sledeci. Na toploj krvi suse se komadici stakla. Lice mi od bola postaje bledo i drhtavo, a jauk jedva cujan. Nje...

Bilo je tačno osam i petnaest. Bio je uveren da će zakasniti na posao. Jagodicama prstiju je prešao po obrazu. Hrapava koža je na vrhovima prstiju, zbog tek izniklih dlačica, ostavla utisak jake brade. Dlanom je pažljivo opipao svoje zamišljeno lice sa ozbiljnom smirenošću hirurga koji poznaje srž tumora koji operiše, i blago je, sa površine ka unutrašnjosti, potisnuo čvrstu supstancu, jer mu je to, ponekad, ublažavalo muku koja ga je morila. Tamo, pod jagodicama prstiju – i ispod jagodica, kost na kost – njegova postojana atomska građa, zbijeni univerzum niti i sićušnih svetova koji su strpljivo podnosili podizaje kože obraza na neprirodnu visinu i jak pritisak na kosti. U kućnom ogrtaču, već ispred lavaboa, sanjivog lica, razbarušen i neobrijan, pogledao je u ogledalo sa dosadom. Obuzela ga je lagana zebnja, poput hladnog povetarca, kada je shvatio da je njegov odraz još više izbledeo u odnosu na juče. Jednim pokretom ruke uputio je ka ogledalu zrak svetlosti sa ciljem da poboljša ...

I verzija: Rođeni kao i svi U sasvim običnoj sobi, Dali su obećanje životu, A tvoj bacili psima. Dok ti vreme otkucava, A ti se grčiš po podu I vidiš smrt koja sve bliže je, Snovi će se urušiti, I ništa ti neće ostati. Samo mala operacija, Da izazove masovni bol. Hiljade će vrištati glasno Doktori ti neće pomoći. I dok hodaš niz ulicu, A zvuk noći uništava sve. Poželećeš da se sakriješ, Možda nekud odvezeš. Samo mala slika, Ostaće iza tebe. Budućnost u igri neizvesna je, Situacija košmarna, mašta nedokučiva Ruši sve poretke još od Rima, Uz pomoć bekstva od zidina. Rođeni kao i svi – vođe naroda. Rođeni kao i svi – lideri gomile. Obećavaju život gde nema tebe. Vreme je da mržnja nadvlada! Izmučeni sami sobom, Mi rušimo se u nadi u spasenje. II verzija: Iz utrobe rođeni, Bez pitanja izvađeni, U ime novog života, Lišili te tvog života. Kada ti vreme curi, I sve kraj tebe juri, Samo dodir nedostaje, Ali bol ne nestaje. Seme koje seješ, Nije ono koje klije. Samo manja operacija, Sve ovo je ...

Ne ja ne znam zašto, Kojim putem da pođem. Ovu kartu iskoristiti moram. Svaki pogrešan potez Je pobuna i zločin, Da bi se dostigao vrh I palo ponovo na dno. Slomljena srca i kola nesreće, Uništena sećanja i vizije morbidne. Ne, ja ne znam kuda da krenem, Najkorisniji savet. Samo prolazim dok ne dosegnem Sledeću fazu. Samo napred, sve je urađeno, Ali kraj se nazire. Umreti u bolu ili živeti U čauri sigurnosti.

Nateran da bi obeležio granice - Ne postoji više uživanje za tebe, Sve od kako si izgubio srce. Izbrisan iz sećanja svih, Ne postojiš više, Igraš se sa svojom prošlošću, U ovom poslednjem trenu. Delimo eliksir, mi delimo sve, Ljutit glas i onaj što plače, Daće ti sve. I još više. Oslobodiće tvoj zatočeni duh, Da, taj glas i njegov lek, Moći ćeš da hodaš po vodi, Da trčiš kroz vatru, ali će te svi ipak zaboraviti. Pred očima će ti igrati boje, Razni oblici prošlosti, Koji će te proganjati, Preuzmi krivicu, Priznaj greh, Napunu pištolj, Oslobodi se... Nadaj se nečem drugom, Nadaj se nečem boljem, Nadaj se, al od nade, Dobit’ ništa nećeš. Preuzmi krivicu, Priznaj svoj greh, Napuni pištolj, Oslobodi se...

Sahranićeš svoje kosti, rašćeš i molićeš se, I jedino što ćeš znati kada se svetlo pojavi, Da, kada se svetlo pojavi, jeste da umeš Da voliš više od bilo koga. Kada se svetlo pojavi, Kada se svetlo pojavi, Klečaćeš i molićeš, i plakaćeš, Razbolećeš se i živ trunuti. Zaspaćeš, i sanjaćeš samo nju, Kada svetlo pojavi se. Kada Smrt dođe po tebe, Želećeš da je bar na tren vidiš kako smeje se. Kako smeje se sa drugim, Jer tvoja nikada nije bila. Ti si bio i prošao – Jedna jebena usputna stanica Beše tvoj život. Doći ćeš kući i nestati, Pitajući se da li će iko mariti. Ležaćeš mrtav, i pitati se Jesi li imao šanse. Nećeš skočiti, nećeš se vratiti, Jer jednom kada odeš tamo – Više se ne vraćaš. Voleo si, plakao si, molio si, Nadao se šansi koju dobio nisi. Poricao neuspehe, Nisi postizao uspehe, Bio si samo promašaj. Kraj ti je došao, mada Od početka nikad odmakao nisi. Dok si sanjario o njoj, Trunući u strahu, Život je prošao kraj tebe, Dok si sanjario, dok si maštao, Dok si klečući molio, N...

Nateran silom pretpostavljam, da se sni uvek završavaju. Oni se ne uzdižu do vaskrsenja, ali više ne marim. Izgubio sam volju i ne zelim vise, ne bojim se, ne uopšte. Gledam ih sve kako tonu, a secam se kako su sjali na vrhu. Ove navike se troše - njihov osećaj za stil je loš. Misli da su u pravu, ne daju im da spoznaju realnost. Suze tuge za tebe, više muke za mene, Reflektuje se u momentu, posebnom momentu u vremenu. Svi božji anđeli pazite se, i vi sudije oprez. Sinovi šanse, dobro pazite ljude, koji nisu tamo, na polju snova, života, ekstaze. Više se ne plašim smrti...