I

           Na dan svoje smrti, ustao sam tačno u 5:22 kako bi dočekao izlazak sunca. Sanjao sam da mi iz ruku izmiče nešto i to sve dok me poprskuje mlaka kišica, ali nisam bio siguran šta tačno. Iako mi je to nešto klizalo iz ruku, bio sam srećan, ali kada sam se probudio, obuzelo me je osećanje da sam sav pokriven psećim izmetom. Uvek sam sanjao kišu, sećam se sada, nepoznati broj dana, meseci, godina kasnije, dok se prisećam pojedinosti tog zlosrećnog dana. Iako sam često imao običaj da u sanovniku pogledam značenje snova, nikada nisam pronašao nikakavo zlo značenje u tim snovima o kiši koje sam sanjao u danima koji su prethodili mojoj smrti. Spavao sam kratko, ali dobro, ne skidajući odeću, a kada sam se probudio imao sam osećaj da mi je stotinu igala zabodeno u teme, a na nepcima mi se zadržao kiselkasti talog, što sam pripisao mamurluku od vina koje sam ispijao do kasnih sati. Kada sam izašao iz stana, bio sam iskasapljen poput krmka i iako i dalje malko pospan, prilično veseo, pozdravljao sam sve koje sam sreo na tom putu skrećući im pažnju na to kako je osvanuo jako lep dan. Niko od njih ne beše načisto da li sam mislio na vremenske prilike ili na nešto drugo, a nisam ni ja. Sada kada bolje razmislim, jutro i nije zapravo bilo toliko blistavo koliko mi se tada činilo, a sa juga je duvao neki povetara, što se potpuno odgovara vremenu na početku jula. 

       

          Zapravo, bio je to treći jul. Sećam se da tog dana nisam imao mnogo poslova. Celo jutro sam pešačio i vozio se gradskim prevozom, a i dalje me je čekala obaveza da uveče posetim jednog čoveka, koji mi je bio potreban, jenog poslovnog čoveka pretpostavljam, ali ne sećam se dosta toga, pa ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Dok sam se spremao da izađem na ulicu prošao sam pored majčine sobe i to beše poslednji put da sam je video. Poslednji put kada sam zadržao njenu sliku u pamćenju. Probudila se kada sam pokušao u tami kupatila da napipam tabletu brufena u ormariću. Upalila je svetlo i spazila me kako se sa čašom vode u ruci približavam vratima. Bila je prilično uznemirena kada je videla da sam joj uzeo tabletu. Dane je obično provodila u zamračenoj sobi, u krevetu, opijena raznim koktelima tableta. Nekada mislim da joj je više bilo stalo do tih tableta nego do mene. Takvu ću je zauvek pamtiti. Staru, bolesnu, i praznog pogleda kao da je njen duh odavno napustio tu matoru ljušturu. I sada kada zatvorim oči i pokušam da sastavim razbijeno ogledalo sećanja, mogu da je vidim kako me gleda iz te iste postelje i iz istog položaja u kome sam je viđao klonulu u starost. 

         Dok sam besciljno lutao gradom, ogladneo sam, pa sam ušao u jedan restoran brze hrane, izuzetno sumnjiv, ali to tada nije bilo važno. U ulici Četiri jahača, u blizini mosta, seo sam za svoj sto u uglu i zatražio jelo. Svakog dana trošio sam 400 dinara na ručak, a vino sam plaćao posebno, i to sam smatrao žrtvom koju sam mudro prinosio svojim nesrećnim prilikama. Čudeći se kako neko može jesti takve pomije, slistio sam sve do poslednje mrve i to sa apetitiom kao da tri dana nisam jeo. Tada sam mislio da je to neka bolest, čudeći se svom apetitu, ali sada, kada više uopšte ne osećam glad, kao da sam nostalgičan prema toj svojoj halapljivosti. 

         A onda se ujednom trenutku pojavio on. Seo je naspram mene i oštro me pogledao, kao da je u stanju da samo jednim pogledom pročita moju dušu. Bio je to visok i snažan čovek sa svojih četrdesetak godina, ali ipak potpuno sed odeven u crno odelo, na glavi je imao šešir sa crnom trakom. Začuđeno i uplašeno gledao sam ga u oči, zapanjen pred njim kao pred priviđenjem. Moje zaprepašćenje je bilo takvo da neko vreme, očito, nisam ni bio siguran da li se sve to zaista dešava, da li ga zaista vidim. Najzad, zadrhtah i odmah shvatih svu strahotu svog položaja. Prošlo je nekoliko trenutaka, a on je odjednom povikao – Gospodin je prepoznao svog gosta! - Istovremeno sam zaista priznao sebi da je to on. To mi je sinulo u njegovom pogledu. 

 - Da li je moguće da ste vi... – promucao sam najzad sasvim zapanjen. 

 - Da...recimo da je tako gospodine. – odgovorio je on, a zatim dodao – mislim da nema potrebe da se objašnjavamo. To što ste me videli i prepoznali samo po sebi vam sve govori. Mislim da je vreme da pođete, ali teško da ćete se dobro provesti tamo gde idete. 

 Pogledao sam ga začuđeno, a onda upitao

 – A gde ja to idem? Rekao je to potpuno jasno s obzirom na greške koje sam uradio u prošlosti. 

 - Jedini način da se malo bolje provedete tamo gde idete ili barem odgodite svoj put je da se nagodite sa mnom...Želim da zamislite čoveka koji je utučen, i to ne samo utučen, već konačno mrtav. Čoveka koji posle toliko godina provedenih u nepromenljivosti menja način života i luta prašnjavim ulicama sa ciljem koji sam treba da pronađe, kao u pustinji, kao u nekom samozaboravu i u tom samozaboravu nalazi neki nesklad. Nakon ovog vam je jasno šta želim od vas. Želim da vas kaznim lutanjem, zaboravom, sve dok ne ispravite grešku koju ste počinili, a verujte mi, to lutanje će vam mnogo lakše pasti od onoga što bi vas čekalo ukoliko bi ste ovoga momenta pošli sa mnom na svoje konačno odredište. Želim da znate da nećete moći svega da se setite, zapravo, nećete moći da se setite većine života kojeg ste živeli kako bi ovu nagodbu napravili zanimljivjom, a takođe, ukoliko na svom putu sretnete nekog od svedoka ili saučesnika nepovrate prošlosti i ako vam tada zakuca srce, znaćete da ste tu osobu nekada poznavali. To su moji uslovi nagodbe i ako vam se ne sviđaju, možemo da krenemo na put. Verujte mi, nije mnogo dugačak. 

         Bio sam uzbuđen, a istovremeno i zapanjen. Osećao sam da ne mogu da se snađem. Čas sam se stideo tog osećanja. Znao sam da mi je u svakom slučaju došao kraj, ali ako ništa drugo, barem mi je pružena prilika da sebi obezbedim mesta u loži. Srce mi je tako lupalo da sam se plašio da će iskočiti iz grudi. Nisam shvatao šta se dešava, ali sam sve osećao desetrostukim intenzitetom. Kao da se tek minuli san slio sa stvarnošću. Nikada po prirodi nisam bio hrabar. Uvek sam bežao pred opasnošću, ali sada sam bio svestan da ne postoji put kojim bi se ovako nešto moglo izbeći. Mogao sam da se sakrijem i u najmanju rupu na kraju sveta, a on bi me opet našao. Klimnuo sam glavom i rekao – Pristajem - , a on se okrenuo, stavio svoj šešir sa crnom trakom na glavu i nestao. U tom trenutku nešto čudno se desilo sa mnom. Nešto zadrhta i prekide se u meni, a onda shvatih da je igra počela, da je predamnom zagonetka koju je potrebno rešiti.