Zurenje u mraku
Znate, ja imam čudnu naviku. Volim da sedim sam u mraku. Ponekad se vratim vrlo kasno u stan. Stan je u mraku. Uđem tiho, jer ne želim nekoga da probudim iako živim sam. Na prstima odem do sobe i svučem se. Odlazim po vodu do kuhinje. Moje bose noge ne prave buku. Zakoračim u prostoriju i skoro se sapletem o stolicu. Na stolici sedi on i puši lulu.
- Zdravo, kažem mu.
- Zdravo, odgovara mi.
- Žašto si ponovo došao?, pitam ja
- Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on.
- Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja.
- Nikada, odgovara mi tiho on.
I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši.
Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja.
- Zašto barem ne legneš?
- Možda i hoću. Nikad se ne zna.
Pa opet ne legne. On samo sedi tamo, puši i razmišlja. To me zabrinjava. Ne umem da razumem. O čemu on to razmišlja? Jednom sam ga upitao.
- O čemu razmišljaš dok sediš tu?
- Ni o čemu – rekao je.
Jednom prilikom ostavio sam ga tako i vratio se u krevet. Probudio sam se posle nekoliko sati. Bio sam žedan. Otišao do kuhinje i on je bio tamo. Lula mu se beše ugasila. No ipak, on je i dalje sedeo zagledan u jedan deo kuhinje. Posle nekoliko trenutaka navikao sam se na mrak. Popio sam vodu. Mislio sam da čak i ne primećuje moje prisustvo i da ako on ne primećuje mene možda ni ja više neću primećivati njega. Najzad skupih hrabrosti i ponovo ga upitah:
- Šta radiš ovde? Zašto me ne ostaviš na miru?
- Nikada, ponovo mi odgovara on.
Način na koji je to rekao bio je jeziv. Više nije izgledao kao čovek nego kao utvara u crnom fraku i lulom u ustima. Kada bih samo znao zašto je došao. Kada bih samo znao da li uopšte razmišlja o svom odlasku. Možda je tako kao što on kaže. Možda je samo došao bez ikakvog razloga i tako će i ostati zauvek. Ako ništa barem neću biti sam. Na kraju krajeva, njegovo prisustvo ne bi trebalo da me zabrinjava. Zašto tako sedi u mraku? To je nekada bila moja omiljena aktivnost. Voleo sam da dugo sedim u mraku, pušim, pijem, zurim ispred sebe na ulicu i ne trepćem sve do kasno u noć. Sada on to radi, a ja ne mogu. Nije u redu da obojica radimo specifične stvari u isto vreme. U stvari, nije me ni briga. Ja sam prvi to smislio. To je bila moja ideja. Ceo taj ritual sa sedenjem u mraku. Ko je on da mi ga bespravno oduzima? Uzimam ljutito bocu vina i vadičep. Čaša meni nije potrebna. Sedam na stolicu naspram njega i gledam ka potpuno pustom bulevaru. Lagano praznimo flaše popreko fiksirajući jedan drugog. Nakon toga čekamo da vino zaklokoće, ja gledam ponovo ka bulevaru, a on u prazninu, a nakon toga opet jedan u drugog. Znate, čovek mora biti vrlo oprezan sa vinom. Mora da pazi da ne pije na iskap, jer tako može vrlo lako da se odmah napije. Negde, daleko u pozadini čuje se muzika. Muzika koja odzvanja kao krici u noći, a iznad nas se leluja stari luster sa pregorelom sijalicom. I tako sedimo i samo ćutimo. Noć postaje sve odbačenija na rub vremena dok mi, suparnici, odrazi jedan drugog, utvare, osećamo u ustima ukus besa i krvi. Znate, da biste potpuno shvatili sebe morate da budete izolovani. Da se osamite kao kada masturbirate ili vodite ljubav. Zato noći i postoje. Znate, kada dovoljno dobro shvatite sebe budite sigurni da ćete hteti da se raspalite pesnicom što jače možete. Još ako pre toga popijete koju više...Oduvek sam se plašio da spoznam sebe, ali od kako je on tu stalno me podseća na sve ono što sam radio tokom života. Užasan je, taj moj odavno mrski, ozloglašeni gost koji kao gnjurac izvlači talog i priča mi priče o nekom propalom pesniku i muzičaru. Večeras barem ćuti. Ne govori ništa. Samo iritira svojom pojavom. Mislim da je došao do stadijuma kada je siguran da je i to dovoljno da me iznervira. Oduvek sam znao da bilo kakva vrsta nadmetanja nema svrhu, a ponajmanje nadmetanje u pijenju vina. To i nije neki odušak. Uvek se jedan od nas dvojice oseća kako mu bes ključa u pogledu, a zatim ista boljka zadesi i onog drugog i sve ode do đavola. Nakon tog izliva besa, kao po običaju, završavamo svoj litar i načinjemo novi. Na toploj krvi suše se komadići stakla. Odjednom, napolju se začuje škripa kočnica. Dogodila se saobraćajna nesreća. Nema lepšeg osećaja od smrti po kiši koja rosi. - Obožavam smrt, govorim mom suparniku, mom nezvanom gostu, jer sam spreman da buem iskren kao što i treba da bude pravi domaćin iako je gost neželjen. Ja volim smrt. A ti? A ti? Voliš li smrt? Ne, ne svoju, ne moraš da voliš svoju smrt, ali smrt drugih. Da li voliš smrt drugih ili barem voliš li smrt bar tako mnogo kao što je volim ja? Je li, jesi li ti uvek ovako dosdan? Razumeo sam da samo voliš da blatiš, ali ne i da razmenjuješ mišljenja. Smrt. Smrt. Smrt. Kap što su i mnogi pre mene primetili, ona je divna. Nešto najčistije, najharmoničnije što postoji. Seks nije ništa u poređenju sa smrću.
Ja pričam, a on samo pije. Ne govori ništa, dok ja i dalje razmišljam o smrti, o kiši koja će jednog dana da izbriše i moje ime sa napisano flomasterom na smrtovnici i odnese ga u zaborav. Ako, sve nas to jednog dana čeka. Pa šta. Ja se uopšte ne uzrujavam zbog toga. Ja ću umreti kada ja odlučim to, a ne kada mi to kaže neki magarac sa cilindrom na glavi. Ruka mi još krvari, a u drugoj držim vadičep. Niko se još nije spasao vadičepom. Niko još nije tako prizvao smrt. Bio bi divno tako otići, ali pre toga moram da se rešim svog gosta. Razbijam flašom prozorsko staklo i napokon ostajem sam. Njegovo lice vidi se još samo u fragmentima razbijenog stakla. Moram da priznam da me to malo bode u srcu. Uživam u zadovoljstvu nekoliko trenutaka dok prostorija postaje sve svetlija i svetlija. Oči mi svetlucaju i uprte su u ostatke mračnih plamenova. Ovo je stvarno bolje od seksa. Mesec je konačno mrtav. Moj duboki pogled plavi zora. Mnogo toga se desilo ove noći, a ja sam konačno ponovo sam, obučen u frak sa cilindrom na glavi, lulom u ustima i vadičepom tik iznad vratne arterije. Kucnuo je čas.
- Zdravo, kažem mu.
- Zdravo, odgovara mi.
- Žašto si ponovo došao?, pitam ja
- Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on.
- Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja.
- Nikada, odgovara mi tiho on.
I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši.
Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja.
- Zašto barem ne legneš?
- Možda i hoću. Nikad se ne zna.
Pa opet ne legne. On samo sedi tamo, puši i razmišlja. To me zabrinjava. Ne umem da razumem. O čemu on to razmišlja? Jednom sam ga upitao.
- O čemu razmišljaš dok sediš tu?
- Ni o čemu – rekao je.
Jednom prilikom ostavio sam ga tako i vratio se u krevet. Probudio sam se posle nekoliko sati. Bio sam žedan. Otišao do kuhinje i on je bio tamo. Lula mu se beše ugasila. No ipak, on je i dalje sedeo zagledan u jedan deo kuhinje. Posle nekoliko trenutaka navikao sam se na mrak. Popio sam vodu. Mislio sam da čak i ne primećuje moje prisustvo i da ako on ne primećuje mene možda ni ja više neću primećivati njega. Najzad skupih hrabrosti i ponovo ga upitah:
- Šta radiš ovde? Zašto me ne ostaviš na miru?
- Nikada, ponovo mi odgovara on.
Način na koji je to rekao bio je jeziv. Više nije izgledao kao čovek nego kao utvara u crnom fraku i lulom u ustima. Kada bih samo znao zašto je došao. Kada bih samo znao da li uopšte razmišlja o svom odlasku. Možda je tako kao što on kaže. Možda je samo došao bez ikakvog razloga i tako će i ostati zauvek. Ako ništa barem neću biti sam. Na kraju krajeva, njegovo prisustvo ne bi trebalo da me zabrinjava. Zašto tako sedi u mraku? To je nekada bila moja omiljena aktivnost. Voleo sam da dugo sedim u mraku, pušim, pijem, zurim ispred sebe na ulicu i ne trepćem sve do kasno u noć. Sada on to radi, a ja ne mogu. Nije u redu da obojica radimo specifične stvari u isto vreme. U stvari, nije me ni briga. Ja sam prvi to smislio. To je bila moja ideja. Ceo taj ritual sa sedenjem u mraku. Ko je on da mi ga bespravno oduzima? Uzimam ljutito bocu vina i vadičep. Čaša meni nije potrebna. Sedam na stolicu naspram njega i gledam ka potpuno pustom bulevaru. Lagano praznimo flaše popreko fiksirajući jedan drugog. Nakon toga čekamo da vino zaklokoće, ja gledam ponovo ka bulevaru, a on u prazninu, a nakon toga opet jedan u drugog. Znate, čovek mora biti vrlo oprezan sa vinom. Mora da pazi da ne pije na iskap, jer tako može vrlo lako da se odmah napije. Negde, daleko u pozadini čuje se muzika. Muzika koja odzvanja kao krici u noći, a iznad nas se leluja stari luster sa pregorelom sijalicom. I tako sedimo i samo ćutimo. Noć postaje sve odbačenija na rub vremena dok mi, suparnici, odrazi jedan drugog, utvare, osećamo u ustima ukus besa i krvi. Znate, da biste potpuno shvatili sebe morate da budete izolovani. Da se osamite kao kada masturbirate ili vodite ljubav. Zato noći i postoje. Znate, kada dovoljno dobro shvatite sebe budite sigurni da ćete hteti da se raspalite pesnicom što jače možete. Još ako pre toga popijete koju više...Oduvek sam se plašio da spoznam sebe, ali od kako je on tu stalno me podseća na sve ono što sam radio tokom života. Užasan je, taj moj odavno mrski, ozloglašeni gost koji kao gnjurac izvlači talog i priča mi priče o nekom propalom pesniku i muzičaru. Večeras barem ćuti. Ne govori ništa. Samo iritira svojom pojavom. Mislim da je došao do stadijuma kada je siguran da je i to dovoljno da me iznervira. Oduvek sam znao da bilo kakva vrsta nadmetanja nema svrhu, a ponajmanje nadmetanje u pijenju vina. To i nije neki odušak. Uvek se jedan od nas dvojice oseća kako mu bes ključa u pogledu, a zatim ista boljka zadesi i onog drugog i sve ode do đavola. Nakon tog izliva besa, kao po običaju, završavamo svoj litar i načinjemo novi. Na toploj krvi suše se komadići stakla. Odjednom, napolju se začuje škripa kočnica. Dogodila se saobraćajna nesreća. Nema lepšeg osećaja od smrti po kiši koja rosi. - Obožavam smrt, govorim mom suparniku, mom nezvanom gostu, jer sam spreman da buem iskren kao što i treba da bude pravi domaćin iako je gost neželjen. Ja volim smrt. A ti? A ti? Voliš li smrt? Ne, ne svoju, ne moraš da voliš svoju smrt, ali smrt drugih. Da li voliš smrt drugih ili barem voliš li smrt bar tako mnogo kao što je volim ja? Je li, jesi li ti uvek ovako dosdan? Razumeo sam da samo voliš da blatiš, ali ne i da razmenjuješ mišljenja. Smrt. Smrt. Smrt. Kap što su i mnogi pre mene primetili, ona je divna. Nešto najčistije, najharmoničnije što postoji. Seks nije ništa u poređenju sa smrću.
Ja pričam, a on samo pije. Ne govori ništa, dok ja i dalje razmišljam o smrti, o kiši koja će jednog dana da izbriše i moje ime sa napisano flomasterom na smrtovnici i odnese ga u zaborav. Ako, sve nas to jednog dana čeka. Pa šta. Ja se uopšte ne uzrujavam zbog toga. Ja ću umreti kada ja odlučim to, a ne kada mi to kaže neki magarac sa cilindrom na glavi. Ruka mi još krvari, a u drugoj držim vadičep. Niko se još nije spasao vadičepom. Niko još nije tako prizvao smrt. Bio bi divno tako otići, ali pre toga moram da se rešim svog gosta. Razbijam flašom prozorsko staklo i napokon ostajem sam. Njegovo lice vidi se još samo u fragmentima razbijenog stakla. Moram da priznam da me to malo bode u srcu. Uživam u zadovoljstvu nekoliko trenutaka dok prostorija postaje sve svetlija i svetlija. Oči mi svetlucaju i uprte su u ostatke mračnih plamenova. Ovo je stvarno bolje od seksa. Mesec je konačno mrtav. Moj duboki pogled plavi zora. Mnogo toga se desilo ove noći, a ja sam konačno ponovo sam, obučen u frak sa cilindrom na glavi, lulom u ustima i vadičepom tik iznad vratne arterije. Kucnuo je čas.
Коментари
Постави коментар