(Ne) biti sam
Ja već dugo želim da ne budem sam na jedan potpuno nov, neobičan način. Sasvim suprotno od onoga što bi ljudi pomislili. Biti bez sebe, sa sobom, u prisustvu nekog drugog. U redu, moram da priznam, ovo stvarno zvuči kao prvi znak ludila. Ko zna, možda i jeste. Možda je to zato što ne razmišljam kako treba. Znam ja da je ludilo već odavno utkano u mene, ne poričem to i verujem da je jedini način da se čovek ne oseća usamljeno jeste ovaj koji sam ja odlučio da primenim.
Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene svesti. Samoća je na mestu koje živi za druge, a gde ti drugi ne žive za sebe.
Zbog svega ovoga sam ja poželeo da ne budem sam. Da ne budem sa sobom bez prisustva nekog drugog. Hoću da kažem sa sobom, onakvim kakvim poznajem sebe ili barem mislim da se poznajem. Da ne budem sa tuđincem nesređenih misli dok osećam nelagodu da ga se rešim i da je taj stranac prikovan za mene.
Ne želim da mislim da sam ja taj stranac iako je to možda zapravo tačno. Ako mislim da jesam onda sam sebi ne dajem nadu u život sa nekim drugim pored mene. Ako mislim da jesam znam da ću osećati neverovatnu potrebu da ostanem nasamo sa njim, da stanem pred njega kako bih ga dobro upoznao i da ozbiljno sa njim porazgovaram. Zbog toga me obuzima neki osećaj grozote, drhtavice i zaprepašćenja u isti mah.
Ako ni za sebe ne predstavljam više onoga ko sam mislio da jesam, da li sam onda za druge još uvek ono što sam mislio da jesam? Ako nisam onda mi nije jasno ko sam ja.
Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene svesti. Samoća je na mestu koje živi za druge, a gde ti drugi ne žive za sebe.
Zbog svega ovoga sam ja poželeo da ne budem sam. Da ne budem sa sobom bez prisustva nekog drugog. Hoću da kažem sa sobom, onakvim kakvim poznajem sebe ili barem mislim da se poznajem. Da ne budem sa tuđincem nesređenih misli dok osećam nelagodu da ga se rešim i da je taj stranac prikovan za mene.
Ne želim da mislim da sam ja taj stranac iako je to možda zapravo tačno. Ako mislim da jesam onda sam sebi ne dajem nadu u život sa nekim drugim pored mene. Ako mislim da jesam znam da ću osećati neverovatnu potrebu da ostanem nasamo sa njim, da stanem pred njega kako bih ga dobro upoznao i da ozbiljno sa njim porazgovaram. Zbog toga me obuzima neki osećaj grozote, drhtavice i zaprepašćenja u isti mah.
Ako ni za sebe ne predstavljam više onoga ko sam mislio da jesam, da li sam onda za druge još uvek ono što sam mislio da jesam? Ako nisam onda mi nije jasno ko sam ja.
Kome uopšte jeste, crni Đole :)
ОдговориИзбриши