Pločnik
Lutam već dugo, izgubljen pod svetlucavim nebom. Zrikavci se oglašavaju iz neke daljine, tamnom i neuhvatljivom pesmom čak i za moju misao. Nikakva misao već duže vreme ne može da mi ulije osećanje sopstvene prisutnosti u ovom svetu u kome nema nikoga. Šetam ne znajući gde sam ni ko sam. Iščekujem bilo kakav zvuk, miris ili reč, ali nada umire, jer samo lebdim u tami prostora i vremena, lebdim ne osećajući sopstveno telo, poput izgubljenog zrnca peska koje poseduje samo svest o sopstvenom nepostojanju. Otvaram oči i odjednom otkrivam da ležim u na smrdljivom trotoaru nepomičan. Zimska noć se ljulja kao zvono od čijeg se brujanja ne čuju sopstvene misli. Ne znam kako sam dospeo ovde. Neonska svetlost tone između pramenova benzinskih isparenja dok se nebo iznad mene polako smiruje, a vatrene lopte svojim ledenim sjajem ga približavaju mojim očima. Oprezno ustajem, osećajući kako mi se sa tim usporenim pokretom kojim pokušavam da izađem iz sopstvene bespomoćnosti budi bol i kako mi se sa tim bolom vraća i zbunjenost. Sećam se samo da su mi pre nekoliko dana vrata, visoka i teška, zaparala, dok su se zatvarala, lakat desne ruke, ostavivši duboku, crvenu ogrebotinu, bez imalo krvi. Koža je ostala razderana, ali ne svuda podjednako, i potpuno odrana na pojedinim mestima, koja su, eto vremenom, postala bolna, jer moja ruka, koja je zadobila nimalo naivnu povredu u dodiru sa oštrom ili hrapavom površinom, nije, razume se, bila izložena dužem pritisku ili dejstvu napadača, što bi inače pretvorilo moju ogrebotinu u živu ranu, sa razdvojenim ivicama iz kojih bi lila krv.
Na ulici nema nikoga. Iz pravca koji bi mogao biti zapad, približava mi se svetlost i ja sam uveren da su to kola koja će se zaustaviti. I zaista, naglo usporivši kola zastadoše, zapljusnuvši me prašinom i vrelim dahom sagorelog benzina. Ja zaustih nešto da mu kažem, ali se samo bolešljivo okrenuh i krvlju umazanom rukom napravih pokret kojim pokušavam da pokažem da sam još živ. Zatim mi se prvo opusti ruka, a onda mi i glava klonu na pločnik. Ležao sam nekoliko trenutaka, potpuno zgrčen, iskošenih očiju. U visinama, daleko iznad mene, dogorevala su neizbrojiva kandila. Izgledalo je kao da se ništa još nije dogodilo. Onda se odjednom ispunih mučninom. Jedva sam disao. Ne znam da li sam nesrećan ili uplašen, obuzet mržnjom prema vozaču koji me je zapljusnuo, čiju ni marku automobila nisam uspeo da zapamtim. Na kraju shvatih da me to preplavljuje teški stid. Ovo je stid poniženog kome je uskraćena pomoć. Ovo je stid čoveka koji ne zna gde je, kako je tu dospeo, ni da li više postoji. U stvari, osećam se kao izgladneli prosjak kada mu odbiju zatraženi novčić. On se tada ne stidi svog života, nego ogromne okrutnosti, sopstvenog nerazumevanje koje svet oseća prema njemu, ali i nerazumevanja koje on oseća prema svetu. Da barem neko naiđe i zastane da ga pitam gde sam, tada bi možda lakše disao. Ovako ostavljen kraj puta, sam sa stidom koji me razara iznutra, pomišljam da ću se ugušiti. Ipak, da bih se utešio, odlučujem da prošetam. Možda je ovo jednostavno mirna ulica. Možda naiđem na neku kuću u kojoj gore svetla, možda prođe neki automobil ili nepoznati stranac koji će mi pomoći da se pronađem. Ni na kraju ulice, koja je skoro potpuno neosvetljena, na mesečini se vidi injem osuta rukavica i ništa više. Ni kuće, ni prolaznika, ni automobila. Nema ničeg. Pomislih da sam sišao sa uma i u isti mah osetih kako me nešto vuče nadole, u ponor koji vlada mnome. Ponovo se nađoh na trotoaru, sada bljuvajući sopstvenu utrobu. Iz nepoznatog pravca približava mi se automobil zujeći kao uznemireni insekt. Već ga vidim kako klizi sa tri glave okrenute prema meni. Ženi koja me motri, lice se grči od gađenja. Ili se možda samo ja tako osećam dok gledam u bljuvotinu na pločniku. Sada me zapljuskuje stid što sam čovek. Zbog tog prejakog osećanja, obuzima me samouništavajući nagon da se otkotrljam na put i tu sačekam sledeći automobil koji će me pogaziti i rešiti muka. Ako pomišljam na smrt, govorim u sebi, onda verovatno nisam mrtav, a i ako jesam, onda će me smrt spasiti smrti. Samo želim da sklopim oči izmučene pokušajem da u mraku razaznaju put i svetlima farova koja me svaki čas podsećaju na žalosnu činjenicu da sam samo jedan odbačen i bespomoćan stvor koji, bez ikakvih izgleda da iznudi bar malo samilosti od sveta. Posle nekog vremena ležanja osećam kako me nečije ruke podižu. U prvi mah, zagledan u pločnik, ne mogu da razaznam ko me to podiže. Nekim tek probuđenim čulom osećam da će se moja sreća ove noći možda promeniti i od radosti već gutam svoje suze u kojima se kao raspršene varnice, gase daleke podsmešljive zvezde. Ja ne plačem zbog toga što sam najzad dočekao da mi neko pomogne, već zato što se neko, na svom putu zaustavio i podigao me sa pločnika. A taj neko je stvarno tu. Ima lice i ruke koje me podižu pokušavajući da me postave na noge. Moje telo je potpuno umrtvljeno, ali čovek ne odustaje. On pokušava da me spasi svojim snažnim rukama u kojima kao da se nalazi milosrđe celog čovečanstva. Vidim njegov profil koji kao da je isklesan od kamena. Tom licu verujem. I dok lagano ponovo tonem u prazninu, poslednju misao, kao da se okrećem samom bogu, upućujem njemu. Pitam ga gde sam, ali on ne odgovara. Samo ćuti zagledan u mrak. Ponovo počinjem da se pitam da li je ova noć stvarna, ali on odgovara grubim, ali ipak tihim glasom da se ne nalazim nigde. U tom času ne mislim ni na šta, niti sam u stanju da izustim nijednu reč. Nemoguće da se ne nalazim nigde. Ipak, osećam da je sve što se dešava – stvarno. Čovek me ponovo hvata svojim rukama i baca na pločnik u tamu iz koje me je malopre iščupao. U tom času pogledi nam se ukrštaju i ja u njegovim očima razaznajem očaj. Ne znam šta u tom času proživaljava i zašto me ponovo vraća na pločnik. Nemam snage da ga pitam. Reči ne izlaze i trenutak kasnije ponovo ležim sam kraj puta i pitam se da li je taj čovek samo na tren navratio u moj san. Možda bih u to i poverovao, ali sve je izgledalo toliko stvarno. Njegove ruke, moj plač, njegov glas i očajnički pogled i novčanik koji je nestao iz mog prednjeg džepa. Zagnjurujem glavu u hladan, napukli beton. Beton miriše na moju krv, na moju smrt. Ne znam koliko je vremena prošlo od kada sam ovde. I dalje ne mogu da se setim ničega što se pre ove noći dogodilo osim sukoba sa vratima. Uzaludno pokušavam da pronađem neku tajanstvenu vezu i neki skriveni smisao između tog događaja i ove stišane i lukave tmine u kojoj me ostavljaju da trunem na pločniku. Pitam se da li ću umreti pre jutra, gotovo i ne obraćajući pažnju na automobile koji su počeli sve češće da prolaze. Još samo kada bih mogao da izbegnem njihova zaslepljujuća svetla i iz ušiju istisnem zujanje njihovih motora i sirena. Znam da me ne vide. Uostalom, možda sam u ovom mraku, tako zgrčen da se više i ne razlikujem od bilo kakvog ništavnog predmeta ili otpatka. Pomišljam zbog toga da promenim položaj ili da se čak čitav ispružim na asfalt, ali telo mi se, kao da je tuđe, ne pomera. Nekoliko trenutaka, ležim omamljen mirisom kanalizacije. To me već napušta snaga i volja da se oprem samom sebi. Osećam kako me hvata blaga nesvestica, slatka kao san. Prepuštajući joj se, verujem da bi ovo mogao biti kraj. U meni se više ništa ne nalazi. Ni strah, ni stid, ni nada. Ništa. Prepoznajem raznorazna svetla automobila i ni za čim ne žalim. Možda oni i ne postoje. Obično ono što vidiš, to zapravo ne postoji. Možda ništa ne postoji. Znam da ja, i ako sam nekada postojao, više neću postojati. Mesec je iznad mene. Vazduh je gust i pitak kao med. Pločnik blešti pod mesečinom. Put vodi u nepoznato iz nepoznatog. Smrznuto telo puca kao pištolj.
Na ulici nema nikoga. Iz pravca koji bi mogao biti zapad, približava mi se svetlost i ja sam uveren da su to kola koja će se zaustaviti. I zaista, naglo usporivši kola zastadoše, zapljusnuvši me prašinom i vrelim dahom sagorelog benzina. Ja zaustih nešto da mu kažem, ali se samo bolešljivo okrenuh i krvlju umazanom rukom napravih pokret kojim pokušavam da pokažem da sam još živ. Zatim mi se prvo opusti ruka, a onda mi i glava klonu na pločnik. Ležao sam nekoliko trenutaka, potpuno zgrčen, iskošenih očiju. U visinama, daleko iznad mene, dogorevala su neizbrojiva kandila. Izgledalo je kao da se ništa još nije dogodilo. Onda se odjednom ispunih mučninom. Jedva sam disao. Ne znam da li sam nesrećan ili uplašen, obuzet mržnjom prema vozaču koji me je zapljusnuo, čiju ni marku automobila nisam uspeo da zapamtim. Na kraju shvatih da me to preplavljuje teški stid. Ovo je stid poniženog kome je uskraćena pomoć. Ovo je stid čoveka koji ne zna gde je, kako je tu dospeo, ni da li više postoji. U stvari, osećam se kao izgladneli prosjak kada mu odbiju zatraženi novčić. On se tada ne stidi svog života, nego ogromne okrutnosti, sopstvenog nerazumevanje koje svet oseća prema njemu, ali i nerazumevanja koje on oseća prema svetu. Da barem neko naiđe i zastane da ga pitam gde sam, tada bi možda lakše disao. Ovako ostavljen kraj puta, sam sa stidom koji me razara iznutra, pomišljam da ću se ugušiti. Ipak, da bih se utešio, odlučujem da prošetam. Možda je ovo jednostavno mirna ulica. Možda naiđem na neku kuću u kojoj gore svetla, možda prođe neki automobil ili nepoznati stranac koji će mi pomoći da se pronađem. Ni na kraju ulice, koja je skoro potpuno neosvetljena, na mesečini se vidi injem osuta rukavica i ništa više. Ni kuće, ni prolaznika, ni automobila. Nema ničeg. Pomislih da sam sišao sa uma i u isti mah osetih kako me nešto vuče nadole, u ponor koji vlada mnome. Ponovo se nađoh na trotoaru, sada bljuvajući sopstvenu utrobu. Iz nepoznatog pravca približava mi se automobil zujeći kao uznemireni insekt. Već ga vidim kako klizi sa tri glave okrenute prema meni. Ženi koja me motri, lice se grči od gađenja. Ili se možda samo ja tako osećam dok gledam u bljuvotinu na pločniku. Sada me zapljuskuje stid što sam čovek. Zbog tog prejakog osećanja, obuzima me samouništavajući nagon da se otkotrljam na put i tu sačekam sledeći automobil koji će me pogaziti i rešiti muka. Ako pomišljam na smrt, govorim u sebi, onda verovatno nisam mrtav, a i ako jesam, onda će me smrt spasiti smrti. Samo želim da sklopim oči izmučene pokušajem da u mraku razaznaju put i svetlima farova koja me svaki čas podsećaju na žalosnu činjenicu da sam samo jedan odbačen i bespomoćan stvor koji, bez ikakvih izgleda da iznudi bar malo samilosti od sveta. Posle nekog vremena ležanja osećam kako me nečije ruke podižu. U prvi mah, zagledan u pločnik, ne mogu da razaznam ko me to podiže. Nekim tek probuđenim čulom osećam da će se moja sreća ove noći možda promeniti i od radosti već gutam svoje suze u kojima se kao raspršene varnice, gase daleke podsmešljive zvezde. Ja ne plačem zbog toga što sam najzad dočekao da mi neko pomogne, već zato što se neko, na svom putu zaustavio i podigao me sa pločnika. A taj neko je stvarno tu. Ima lice i ruke koje me podižu pokušavajući da me postave na noge. Moje telo je potpuno umrtvljeno, ali čovek ne odustaje. On pokušava da me spasi svojim snažnim rukama u kojima kao da se nalazi milosrđe celog čovečanstva. Vidim njegov profil koji kao da je isklesan od kamena. Tom licu verujem. I dok lagano ponovo tonem u prazninu, poslednju misao, kao da se okrećem samom bogu, upućujem njemu. Pitam ga gde sam, ali on ne odgovara. Samo ćuti zagledan u mrak. Ponovo počinjem da se pitam da li je ova noć stvarna, ali on odgovara grubim, ali ipak tihim glasom da se ne nalazim nigde. U tom času ne mislim ni na šta, niti sam u stanju da izustim nijednu reč. Nemoguće da se ne nalazim nigde. Ipak, osećam da je sve što se dešava – stvarno. Čovek me ponovo hvata svojim rukama i baca na pločnik u tamu iz koje me je malopre iščupao. U tom času pogledi nam se ukrštaju i ja u njegovim očima razaznajem očaj. Ne znam šta u tom času proživaljava i zašto me ponovo vraća na pločnik. Nemam snage da ga pitam. Reči ne izlaze i trenutak kasnije ponovo ležim sam kraj puta i pitam se da li je taj čovek samo na tren navratio u moj san. Možda bih u to i poverovao, ali sve je izgledalo toliko stvarno. Njegove ruke, moj plač, njegov glas i očajnički pogled i novčanik koji je nestao iz mog prednjeg džepa. Zagnjurujem glavu u hladan, napukli beton. Beton miriše na moju krv, na moju smrt. Ne znam koliko je vremena prošlo od kada sam ovde. I dalje ne mogu da se setim ničega što se pre ove noći dogodilo osim sukoba sa vratima. Uzaludno pokušavam da pronađem neku tajanstvenu vezu i neki skriveni smisao između tog događaja i ove stišane i lukave tmine u kojoj me ostavljaju da trunem na pločniku. Pitam se da li ću umreti pre jutra, gotovo i ne obraćajući pažnju na automobile koji su počeli sve češće da prolaze. Još samo kada bih mogao da izbegnem njihova zaslepljujuća svetla i iz ušiju istisnem zujanje njihovih motora i sirena. Znam da me ne vide. Uostalom, možda sam u ovom mraku, tako zgrčen da se više i ne razlikujem od bilo kakvog ništavnog predmeta ili otpatka. Pomišljam zbog toga da promenim položaj ili da se čak čitav ispružim na asfalt, ali telo mi se, kao da je tuđe, ne pomera. Nekoliko trenutaka, ležim omamljen mirisom kanalizacije. To me već napušta snaga i volja da se oprem samom sebi. Osećam kako me hvata blaga nesvestica, slatka kao san. Prepuštajući joj se, verujem da bi ovo mogao biti kraj. U meni se više ništa ne nalazi. Ni strah, ni stid, ni nada. Ništa. Prepoznajem raznorazna svetla automobila i ni za čim ne žalim. Možda oni i ne postoje. Obično ono što vidiš, to zapravo ne postoji. Možda ništa ne postoji. Znam da ja, i ako sam nekada postojao, više neću postojati. Mesec je iznad mene. Vazduh je gust i pitak kao med. Pločnik blešti pod mesečinom. Put vodi u nepoznato iz nepoznatog. Smrznuto telo puca kao pištolj.
Коментари
Постави коментар