Proba

Nesrećni mornar po Arktičkom moru plovi Dok voda postaje toplija, njegov breg leda se topi. On sipa još benzina, pali mostove daljina. Ne oseća strah dok mu plamen miluje lice, Sve se sada vidi jasnije. Preusmerava pažnju, Želi da zamrzne osećanja. Taj mornar što po Arktičkom moru plovi. Ceo put samo je beg od logičnog sleda. Od sadašnjosti u sadašnjici, Za budućnošću koju neće stići. Stoji sam, pravi se da ne oseća ništa, Taj mornar što po Arktičkom moru Sada bez broda plovi.

Bilo je veče, a leto je punilo grad toplotom. Dan se otvarao po sredini i teškom vrelinom pritiskao ulice. Miris fine prašine mešao se sa mirisom benzina koji je isparavao na vrelom suncu. Gledajući samo u pločnik ispred sebe, ljudi su užurbano koračali niz ulicu. Bilo je deset je sati i on je ravnomernim korakom išao zajedno sa njima. Crvenio se jun, a veče je bilo toplo i blistavo, nebo čisto i tamnoplavo poput morskih dubina, sa velikim mesecom iznad, čija čista svetlost krasi ulice i teče niz bandere i stabla drveća. Put je bio neravan, a pločnik ispucao. U slavi tog večernjeg svetla grabio je napred dok su mu koraci odsečno odzvanjali na putu. Zastao je. Na jednoj od terasa primetio je crvene muškatle među belim alojama. Zajedno sa tamnim nebom i belim zidovima ograde, sve je izgledalo tako sveže i detinje. Uživao je u momentu, a zatim nastavio užurbanim korakom dalje. Svuda je bila tišina. Tišina ga je oduvek vraćala izvoru, osećaji su dobijali traženu slobodu. Razlivao se, suze ...

Izvan spoznate realnosti, nedostojne pažnje nosi nas vetar, pesak potpuno prekriva, a vreme briše iz sećanja. Oko izgubljene stvarnosti van naše glave luta. Nepoznata putanja ova obična je varka drhtava. Celog života reči nas kradu, nestajemo, postajemo glas i vreme, Predugo smo sopstvene senke utvare male, beznačajne. Nespokojni u vazduhu lebdimo tražeći svoje duše. Gledajući van pogleda u daljine gde i mrak svetao je.

Iako je u početku mislio da nije moguće, kasnije je počeo da ga obuzima strah. Sve se odjednom činilo tmurnije – tamno ljubičasto. Grad okupan u martovskom popodnevnom suncu, činio mu se maglovitom siluetom novembarskog sumraka. Hodao je besciljno, uprkos svemu zahvalan svim onim ljudima koje je oterao od sebe još davnih dana. Nije više siguran ni da li bi ih prepoznao ili ako bi ih prepoznao da li bi mu se javili ako bi ih sreo u svojoj šetnji bez cilja. U magli u kojoj se nalazi znao je samo jedno, osećao samo jedno, samo jedna stvar ga je zaokupljala – levo oko mu je bilo više zatvoreno u odnosu na desno. Komšinica u zgradi ga je pre nekoliko dana čudno pogledala konstatujući da mi je levo oko zatvorenije od desnog. - Jeste li dobro komšija? – pitala ga je, a od tog dana ga pita svako jutro donoseći mu različite trave za oko u stan. - Eh, da znate samo komšinice koje su ovo muke, da osetite samo na jedan trenutak. Zamislite samo kako je to biti drugačiji, kako je t...

Ovaj dan nije običan, Ovo je poslednji dan za izgubljene snove. Sa rukama u džepovima, Dok sunce sija iza šetamo po prostoru Možemo sve što poželimo. Sve zavisi samo od nas. Sve zavisi od toga koliko blizu ivice stojimo. Praznih pogleda zurimo u dubinu. Praznih pogleda zurimo u sopstvene duše. ,,Dobri ljudi umeju da se smeju’’, Tako barem kažu oni drugačiji od nas. Ali oni nemaju ono što imamo mi. Sakriveni ispred sveta, Sa rukama u džepovima, Dok sunce sija Hodamo po praznom prostoru. Sakriveni ispred sveta, Ne znamo šta se dešava. Nije nas ni briga, Jer ovaj dan nije običan. Dan za izgubljene snove. Mi možemo sve što poželimo. Poljubi moje oči ispunjene staklom. Mi možemo sve, Živimo i nakon poslednjeg izdaha. Staklenim očima zurimo u dubinu duše Dok nam u ruci ostaje kosa. Ovaj dan nije običan, Ovo je poslednji dan za izgubljene snove. Šetamo po praznom prostoru, Znajući da se više nećemo sresti.

Ja već dugo želim da ne budem sam na jedan potpuno nov, neobičan način. Sasvim suprotno od onoga što bi ljudi pomislili. Biti bez sebe, sa sobom, u prisustvu nekog drugog. U redu, moram da priznam, ovo stvarno zvuči kao prvi znak ludila. Ko zna, možda i jeste. Možda je to zato što ne razmišljam kako treba. Znam ja da je ludilo već odavno utkano u mene, ne poričem to i verujem da je jedini način da se čovek ne oseća usamljeno jeste ovaj koji sam ja odlučio da primenim. Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene...