Običan krug

Bilo je veče, a leto je punilo grad toplotom. Dan se otvarao po sredini i teškom vrelinom pritiskao ulice. Miris fine prašine mešao se sa mirisom benzina koji je isparavao na vrelom suncu. Gledajući samo u pločnik ispred sebe, ljudi su užurbano koračali niz ulicu. Bilo je deset je sati i on je ravnomernim korakom išao zajedno sa njima. Crvenio se jun, a veče je bilo toplo i blistavo, nebo čisto i tamnoplavo poput morskih dubina, sa velikim mesecom iznad, čija čista svetlost krasi ulice i teče niz bandere i stabla drveća. Put je bio neravan, a pločnik ispucao. U slavi tog večernjeg svetla grabio je napred dok su mu koraci odsečno odzvanjali na putu.
Zastao je. Na jednoj od terasa primetio je crvene muškatle među belim alojama. Zajedno sa tamnim nebom i belim zidovima ograde, sve je izgledalo tako sveže i detinje. Uživao je u momentu, a zatim nastavio užurbanim korakom dalje. Svuda je bila tišina. Tišina ga je oduvek vraćala izvoru, osećaji su dobijali traženu slobodu. Razlivao se, suze su počele da teku same od sebe. Potoci slavnih pobeda misli. Kap po kap, tečekao je sve dublje. Voda uvek pronađe put, zar ne? Tišina ga je smirivala. Tako je pronalazio svoj tok. Žuborio kroz doline svesti, nestajao pod slojem maski, izvirao u šumi senki. Zvuk se bespovratno gubio u talasima postojanja, u nijansama nebeskog plavetnila. Beznačajnost razmišljanja sukobila se sa svetlom meseca. Osmehnuo se, prešao ulicu i popeo se u svoj stan. Stan se nalazio u zgradi iznad kafića i prodavnice boja. Kad se naginjao nad ogradu svoje terase, zaplahnuo bi ga miris boja, a zbog buke u kafiću nije mogao da oseti tišinu koja mu je bila preko potrebna. U stanu je već dugo sve bilo isto. Ništa se nije menjalo. Prazna soba, a u njoj samo kreveet i stolica. Nije sedeo, ležao je na patosu. Gledao je u kavaku na vratima sobe. Ništa, niko nije pokušavao da uđe. Osećao se prazno, ali to uvekprisutno osećanje praznine postalo je sastavni deo njegovog života. Živeo je u stanu u kome je nekada živeo njegov otac. Dugo je živeo u tom malom jednosobnom stanu. Kada je ostao sam, on se uselio u taj stan. Otac mu je umro u pedesetoj godini. Negde u četrdesetim bolest se sručila na njega. Postao je osuđen na bolničku postelju, lica izboranog i izobličenog groznim otocima, jedva pokretan, jer su mu noge oticale i bivale sve slabije, potpuno slep na kraju tapkao je izgubljeno u tami u kojoj je ostao sam. Udarac je bio iznenadan, ali olašavajući. Doživeo je infarkt. Jadnik je podnosio takav život skoro osam godina. Mučenje se bilo toliko odužilo da su se svi prijatelji navikli na njegovo stanje i uopšte nisu pomišljali da bi svakog momenta mogao da umre. Niko nije sažaljevao pokojnikovog sina. Neki su čak govorili da je to i zaslužio, jer se još za života odrekao sopstvenog oca. Sada je on živeo u očevom stanu u očevoj sobi. Nikada mu siromaštvo u kome je živeo nije smetalo. Kada bi uveče u tišini jeo, nikada se nije zanosio nadom da će život biti bolji od te jednostavnosti i izdvojenosti. Za njega je usamljenost bila ono što ga je svakodnevno izjedalo. Možda je u njegovom životu sve moglo da bude drugačije. Mogao je da nađe posao, bolji stan, ali u tom stanu verovatno ne bi bilo tog mirisa siromaštva i vonja smrti koji se još uvek osećao, kao da je smrt došla i odlučila da tu zauvek ostane. Tu se vraćao čoveku koji je bio, i životu iz kojeg se trudio da nestane, životu koji se trudio da promeni, a to ružno i strpljivo suočavanje mu je omogućavalo da održava vezu sa sobom u časovima usamljenosti i žaljenja za prokockanim prilikama. Od svih očevih stvari zadržao je njegovu stolicu, portret dede sa brkovima kao dve spojene jegulje i stari limeni krevet. Na zidu je stajao zaustavljeni sat i ikona čije se lice nije raspoznavalo. Svuda je bilo obilje paučine u koju je često želeo da se zamota i paralizuje. Kretao se kraj prozora dozvoljavajući svojoj senki da iscrtava putanju. U tom stanu nijedan ćošak nije postojao za njega. Njegov svet je bio savršeni krug po kome je svakodnevno išao hiljadu puta. Postepeno je smanjivao površinu koju je nudio svetu. Stan je pogodovao u toj nameri. Gledao je sa jedne strane na ulicu, a sad druge na sektu koja se tu svake srede okupljala. Nekada bi, tokom letnjih noći, ostavljao stan u mraku i otvarao samo prozor koji je gledao na ulicu kako bi osetio taj žamor. Znao je da je već odavno odbacio život kao novac koji je izgubio vrednost. Ponovo je legao na pod i zaspao. Probudio se usta punih sna i sav u znoju. Bilo je kasno. Neočešljavši se izleteo je na ulicu. Čitao je celo popodne. Prozori su gledali na na ljude koji su prolazili ulicama. Osluškivao je. Iza zida, život je disao velikim potmulim i dubokim udarcima stvarnosti. Tako daleko, a opet toliko blizu njega. Legao je i spavao opet sve do večere. Spremio je sebi pastu i pojeo iz šerpe. Ispružio se i ponovo utonuo u san. Probudio se malo pre doručka, rešio dva sudokua i napisao dve pesme u svesci koju je držao u plastičnoj kesi. Kada je završio, oprao je ruke i izašao na balkon. Jutro je bilo lepo. Pločnik je još bio vlažan od rose, a ljudi retki i užurbani. Svakog čoveka je pažljivo pratio pogledom i ostavljao ga tek nakon što bi ovaj izašao iz njegovog vidokruga, a onda je prelazio na drugog prolaznika. Bile su tu i porodice koje su išle u šetnju, dva mala dečaka sa pantalonama ispod kolena, nestašni u svojoj novoj odeći i devojčica sa velikom ružičastom mašnom na rajfu za kosu. Iza njih je išla majka braon kose u crnoj haljini, čudovnata žena koja je plenila pokretima, a pored nje otac sa telefonom u ruci. Malo kasnije prošla je i grupa navijača flomasterima ispisanih majica pevajući neku pesmu koja je verovatno himna tima za koji navijaju. Nebo, iako vedro, nije bleštalo iznad usijanih krovova naspramnih zgrada. On obrnu svoju stolicu, popuši dve cigare i popi čašu vina. Zatim se vratio u sobu, odlomio parče čokolade i otišao do prozora da ga pojede. Malo kasnije nebo se stuštilo, a zatim se ponovo razvedrilo. U tri sata autobusi stigoše sa bukom najavljujući utakmicu na stadionu u centru grada. Sledeći autobusi su dovozili igrače. Urlali su i pevali iz sve snage da njihov klub nikada neće propasti. Dan se zatim još malo okrenu. Iznad krovova nebo je počelo da se rumeni. Padalo je veče i ulice su ponovo oživele. Šetači su se vraćali. Umorna deca su plakala ili su ih roditelji vukli za ruku. Ulica je bila osvetljena kao nikada ranije i električne svetiljke su činile bleđim prve zvezde koje su se dizale u noći. Vlažni pločnik je svetlucao, dok su automobili u ravnomernim razmacima bacali svoja svetla na nečiju kosu, vlažnu usnu ili srebrnu ogrlicu. U izenadnom drhtaju osetio je na trenutak radost. Svestan, a takav je oduvek trebao da bude, bez zavaravanja, kukavičluka, sam sa sobom, očiju uperenih u smrt. Osećao je kako mu dah slabi. Udahnuo je gutljaj vazduha i u tom kretanju zakrčaše sve cevi njegovih grudi. Orgulje više nisu proizvodile zvuk kao nekad. Osećao je da su mu ruke sasvim hladne i neosetljive.
Veče koje je zavladalo nebom bilo je prepuno ptica i svežine. Mesec se digao brzo i u jednom skoku do horizonta. Zemlja se prekrila i tamom i hladnoćom. Nebo je svetlucalo u žutilu mesinga i plavetnilu morskih dubina. Pogled mu je bio beo i proziran kao akvarijum. Ulica je bila mirna, bez automobila. Topli vetar koji zamara mirisao je na lipu i krah. Pred njegovim jedrima nalazile su se samo razbijene figure prošlosti. Odjednom je primetio da sedi na krevetu i da je lice smrti sasvim blizu njegovog. U njemu se kao iz utrobe sporo peo kamen i probijao svoj put ka njegovom grlu. Popio je na iskap još jednu času vina ne bi li ga vratio duboko u utrobu. Disao je sve brže, ali to nešto se i dalje pelo. Pogledao je smrt. Pomislio je da je umoran, umoran od ostajanja, umoran od rastanaka, umoran od usamljenosti. Možda je samo bio umoran od odlučivanja. Uostalom nije imao šta da odlučuje. Znao je da svi mi moramo umreti. Osmehnuo se bez grča osmehom koji je dolazio iznutra. Legao je na leđa i osetio sporo penjanje u sebi. Još samo malo, pomislio je.