Proba

Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon on se zapućuje ka poslu ili možda negde drugde, u stvari ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešackog prelaza skinuo je naočare i stajao tako, ovalš razmaknutih stopala, spuštene glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je", rekao je glasno. Zbog tog svog iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je,da gazi kroz žabokrecinu nepromenjivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše. Čas čita knjigu čas...

Zora je rasterala mrak, a po krovovima još spavaju mačke. Noćas su se čuli jecaji u kući pored moje. Kako sam kasnije saznao, neka žena je prerezala vene. Sveži vetar leluja visoke vrhove borova, dok oblaci raznih oblika krstare lagano gore u visini povremeno zaklanjajući sunce. Noćas su se osim pomenutih jecaja čula i pevanja zrikavaca, dok sam ja pisao pesme na mokroj travi uz flašu vina, a zvezde na nebu lagano gasnule na vetru. Dok je svitala zora, zajedno sa njima ugasile su se i oči one žene. Mačka na mojoj terasi cvili, jer je usamljena. I ja počinjem da cvilim sa njom. Ipak ubrzo shvatam da cvilenje ništa ne pomaže. Ne pomaže ni posmatranje oblaka različitih oblika, ni vrhova stabala. Mačka i ja samo tugujemo kao da noć još traje i da vina još ima. Negde u daljini po brdu penje se starac. Iako nas godine dele, mislim da nismo toliko različiti. Obojica dišemo na isti način i obojica smo sami u zaslepljujućem bleštavilu jutra. Ovog jutra osećam kao da život klizi povrh vode. T...