Goran
Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon on se zapućuje ka poslu ili možda negde drugde, u stvari ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešackog prelaza skinuo je naočare i stajao tako, ovalš razmaknutih stopala, spuštene glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je", rekao je glasno. Zbog tog svog iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je,da gazi kroz žabokrecinu nepromenjivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše. Čas čita knjigu čas gleda u crnu mrlju na tavanici. A onda odjednom - začuje zvono. To neko zvoni na njegovim vratima. On ustaje, odlazi do vrata i pita ko je. Niko ne odgovara, Goran ništa ne čuje, ali trenutak kasnije zvono se ponovo oglašava. Goran ponavlja pitanje, ali odgovora nema. On otvara vrata. Hodnik je, međutim, prazan. Goran se približava stepenicama, naginje se nad stepenišnu ogradu i proviruje preko nje, ali, tada se, nošena promajom vrata njegovog stana zalupe. On ostaje u hodniku, bez ključa, sam, prilazi vratima, osluškuje, podiže ruku i zvoni, iako zna da u stanu nema nikoga.
* * *
Morao je otići. Hteo je samo da se spase od svih mogućih poniženja koje inače ne bi mogao izbeći - svejedno da li bi sam vapio za nečijim sažaljenjem ili bio prinuđen da ga prihvati. Ali otisnuvši se u noć, s namerom da ostatak života provede u nekoj pustari, sam kao bolesna životinja proterana iz čopora on je sa svakim korakom nastojao da se privikne na potajnu misao, koje se iz prva stideo, a to je da bi mu možda najbolje bilo da ode daleko od svega. Nije osećao ništa. Za mnoge njegove poznanike neočekivano, ali za njega potpuno opravdano, ispruživši ruku uhvatio je žitu mesinganu kvaku i lagano, ne razmišljajući, izašao u pomračinu. A sada je sam. Potpuno sam u nekoj zabiti. Misli na sve što je napustio, ne osećajući ni strah ni očajanje. Moglo bi se reći da je čak spokojan i u svemu izmiren sa sobom i svojom savešću. Duboko udiše prohladni vazduh i osluškuje kako iz obližnje šume, nad njim pevaju neke nevidljive ptice. Ćuti, jer nema sa kim da razgovara, zagledan u zvezdu koja slično izgubljenoj ptici sporo i neodlučno pada. Pada pravo na njega i njemu se čini da njena varljiva svetlost trne u njegovim očima - tone u san i prazninu. Tone u njega, jer zagledan u samog sebe kao u tamnu noć on ne vidi ništa drugo osim praznine.
* * *
Sada tamo negde postoji jedan čovek po imenu Goran, koji živi izvan sveta, potpuno osamljen. Da li je počinio neki zločin, da li ispašta grehove svojih roditelje ili pak njihovih roditelja, ili se možda povukao u samoću iz osećanja ravnodušnosti ili nekog stida - ne znam da vam kažem. Možda zbog svega toga pomalo, jer je sasvim očigledno da od lepog i ružnog, od istine i laži, od onog što čovek priznaje ili taji, svi mi gradimo svoju ličnost, svoje neko ja, svoje postojanje. Živi Goran izvan sela i, zbog te izopštenosti, dobrovoljne ili nametnute, počinje da oseća nekakav lažni ponos. Ali ne može da izbegne da mu se na oči navuče seta, koja inače obavija svako živo biće.
Nekoliko puta je pokušavao da uđe. Činio je to ne zato što je osećao želju kojoj nikako nije mogao odoleti, niti zato što mu je život izvan sela dojadio, nego iz najobičnijeg nagona za promenom ili iz nesvesne malodušnosti. I ako bi ponekad pomislio da je ušao u selo, to se dešavalo u trenucima kad bi mu se pričinilo da uz stvarno selo postoje i njegova obličja, izmišljena, nepostojana, koja se u očima zgušnjavaju. A ako bi se te slike raspršile, poput magle što se kada prelazi iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pustoš, tada bi se on, Goran, pretvorio u leptira bežeći pred mrakom sopstvene smrti. To savršenstvo življenja - leptir. Boje na njegovim krilima bi se prelivale u nedogled, slagali bi se nedovršeni kontrasti. Postao bi deo ljubavi, deo strasti, nosilac smrti. Uspeo bi da neopažen uđe ponovo u selo. Da opet ugleda kuće stisnute jedna uz drugu poput ljudi koji stoje na hladnoći i očajnički pokušavaju da se ogreju zbijajući se sve bliže jedni drugima. Uspeo bi da uđe u taj svet paralelan njegovom. Da vidi ono što sada ne vidi, da oseti toplotu i blizinu ljudi. Ali opet...Kada se seti kako je unutra. Snovi istovremeno prestaju i on odlučuje da više ne razmišlja o tome. Seda na kamen, a iz sela dopire žagor slavlja. To mu govori mašta, više nego čula. ,,U svakom slučaju to tamo su zvuci života, a ovo ovde...ovo je samo samotnička smrt koja nije ništa drugo nego uporno posmatranje svoje sopstvene senke'', govori Goran sasvim tiho, kao da se plaši da ga neko ne čuje iako zna da oko njega nema nikoga. ,,Ono tamo nije gluvo beznađe poslednje reči koja se otme u trenutku kada bi umesto nje više vredeo ključ'', nastavi on. Goran veruje u sudbinu. Život izvan sela je za njega jedno slučajno i privremeno stanje koje se transformisalo u nekoliko godina života u napuštenim salašima na njivama, skrivao se od ljudi koji su dolazili na njive da rade, spavao sa poljskim pacovima koji su mu vremenom postali jedini prijatelji. Živeo drugačije od svih, a opet isto. Nama se stvarnost se pokazuje kao privid dok se prava stvarnost odigrava neprimetno, a kod njega nije tako. On ima samo jednu stvarnost, a to je ona koju on sam stvori. Došla je i noć, a on je ponovo sam. Leže da spava i opet sanja o selu, o toj zamišljenoj granici koju nije u stanju da pređe.
Jutro je osvanulo. Probudio se sa osećanjem oštrog bola, kao da mu je neko precvikovao onaj divni san i ugledao pred sobom sivu i ledenu ploču poluslomljenog prozorskog okna, pravougaono oko zore koja je ulazila, modro, presečeno nečetvoro. Nije voleo jutarnje sunce, ali nije mogao da se odbrani od njega. Ono je bilo upornije. Kada god bi na slomljeni prozor stavio nekakvu hartiju sunce bi ponovo sijalo i budilo ga. To ga je razdražavalo. Ako ne bude uspeo ponovo da zaspi, i to smesta, propašće mu ceo dan. Međutim, sunce je sijalo sve jače i nije postojala nikakva šansa da ponovo zaspe. Sačekao je još nekoliko trenutaka, nespokojan, strepeći od jutarnje nesanice. Konačno, nakon nekoliko minuta izležavanja ustao. Iskašljao se, kao svakog jutra. Zatim se obukao u svoje krpe. Otvorio je vrata i izašao iz polusrušenog salaša. Njive oko njega bile su tiše nego inače u ovo doba godine. Možda zbog magle, pomisli. Magla ga je podsećala ne nekakvo zvono koje je prigušavalo i preobražavalo zvukove, rastačući ih kao što rastače slike. Napolju je stekao neku svetlost, još uvek pepeljavu, obavijenu maglom, ali i dalje oštru i iskričavu, kao odsjaj dijamanta. Iako on nikada nije video dijamant, bio je uveren da je to sasvim dostojno poređenje. Na prašnjavom putu ležao je mrtav pacov. I dok je stajao zamišljen pljunu na crkotinu, kao što je oduvek, još od kako se rodio, bio učen i kao što je viđao da i drugi to rade.
Osećao se kao okovan. To što mu se dešavalo bilo je krajnje besmisleno. Još niko nikada nije ostao zarobljenik polja, pa zašto bi i on. Mogao je da ode, da konačno uđe u to selo, ali opet i nije mogao. Mora da postoji neki način da se izvučem odavde, pomisli. Ali očigledno ne na silu. Da se ukrca u prikolicu nekog traktora i neopaženo uđe u selo? Ne vredi. Kako bi objasnio šta se dešava? Da li bi se ljudi uplašili? Verovatno bi. I šta onda? Iskupio bi se svet, svi bi gledali u njega kao u čudo, u ludaka koji je posle godina provedenih na njivama konačno odlučio da oseti neodoljivosti civilizacije. On bi stajao, a oni bi ga gledali i u žagoru jedni drugima govorili o njegovoj ludosti. Onda bi sav napor da se uđe u selo bio uzaludan. Bio je slobodni zarobljenik. A ako bi i ušao, tada bi neki stanovnik željan slave pozvao i novinare i fotografe i oni bi se sjatili kao grupa hijena koja očajnički želi da se dočepa ostataka mrtve životinje, a onda bi ujutru sasvim sigurno osvanuo u novinama. Mogao je da vidi naslov: ,,Lokalni čudak posle godina provedenih u njivama ponovo u civilizaciji!''. Morao je da smisli nešto drugo. Dok je razmišljao počeo je da ga obliva hladan znoj. Kao da ga je neka mučnina najednom ščepala i protresla od glave do pete, kao da mu se niku gusti veo tri puta obmotao preko očiju. Shvatio je da još dugo neće moći da smisli bolji način za povratak u selo. Osećao se kao da se guši,a onda poče tiho da plače, da cvili, bespomoćno, i tako će i ostati sve dok ne shvati da je bolje biti slobodni zarobljenik svojih snova napolju, nego uopšte nemati snove poput nas koji živimo ovde unutra.
* * *
Morao je otići. Hteo je samo da se spase od svih mogućih poniženja koje inače ne bi mogao izbeći - svejedno da li bi sam vapio za nečijim sažaljenjem ili bio prinuđen da ga prihvati. Ali otisnuvši se u noć, s namerom da ostatak života provede u nekoj pustari, sam kao bolesna životinja proterana iz čopora on je sa svakim korakom nastojao da se privikne na potajnu misao, koje se iz prva stideo, a to je da bi mu možda najbolje bilo da ode daleko od svega. Nije osećao ništa. Za mnoge njegove poznanike neočekivano, ali za njega potpuno opravdano, ispruživši ruku uhvatio je žitu mesinganu kvaku i lagano, ne razmišljajući, izašao u pomračinu. A sada je sam. Potpuno sam u nekoj zabiti. Misli na sve što je napustio, ne osećajući ni strah ni očajanje. Moglo bi se reći da je čak spokojan i u svemu izmiren sa sobom i svojom savešću. Duboko udiše prohladni vazduh i osluškuje kako iz obližnje šume, nad njim pevaju neke nevidljive ptice. Ćuti, jer nema sa kim da razgovara, zagledan u zvezdu koja slično izgubljenoj ptici sporo i neodlučno pada. Pada pravo na njega i njemu se čini da njena varljiva svetlost trne u njegovim očima - tone u san i prazninu. Tone u njega, jer zagledan u samog sebe kao u tamnu noć on ne vidi ništa drugo osim praznine.
* * *
Sada tamo negde postoji jedan čovek po imenu Goran, koji živi izvan sveta, potpuno osamljen. Da li je počinio neki zločin, da li ispašta grehove svojih roditelje ili pak njihovih roditelja, ili se možda povukao u samoću iz osećanja ravnodušnosti ili nekog stida - ne znam da vam kažem. Možda zbog svega toga pomalo, jer je sasvim očigledno da od lepog i ružnog, od istine i laži, od onog što čovek priznaje ili taji, svi mi gradimo svoju ličnost, svoje neko ja, svoje postojanje. Živi Goran izvan sela i, zbog te izopštenosti, dobrovoljne ili nametnute, počinje da oseća nekakav lažni ponos. Ali ne može da izbegne da mu se na oči navuče seta, koja inače obavija svako živo biće.
Nekoliko puta je pokušavao da uđe. Činio je to ne zato što je osećao želju kojoj nikako nije mogao odoleti, niti zato što mu je život izvan sela dojadio, nego iz najobičnijeg nagona za promenom ili iz nesvesne malodušnosti. I ako bi ponekad pomislio da je ušao u selo, to se dešavalo u trenucima kad bi mu se pričinilo da uz stvarno selo postoje i njegova obličja, izmišljena, nepostojana, koja se u očima zgušnjavaju. A ako bi se te slike raspršile, poput magle što se kada prelazi iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pustoš, tada bi se on, Goran, pretvorio u leptira bežeći pred mrakom sopstvene smrti. To savršenstvo življenja - leptir. Boje na njegovim krilima bi se prelivale u nedogled, slagali bi se nedovršeni kontrasti. Postao bi deo ljubavi, deo strasti, nosilac smrti. Uspeo bi da neopažen uđe ponovo u selo. Da opet ugleda kuće stisnute jedna uz drugu poput ljudi koji stoje na hladnoći i očajnički pokušavaju da se ogreju zbijajući se sve bliže jedni drugima. Uspeo bi da uđe u taj svet paralelan njegovom. Da vidi ono što sada ne vidi, da oseti toplotu i blizinu ljudi. Ali opet...Kada se seti kako je unutra. Snovi istovremeno prestaju i on odlučuje da više ne razmišlja o tome. Seda na kamen, a iz sela dopire žagor slavlja. To mu govori mašta, više nego čula. ,,U svakom slučaju to tamo su zvuci života, a ovo ovde...ovo je samo samotnička smrt koja nije ništa drugo nego uporno posmatranje svoje sopstvene senke'', govori Goran sasvim tiho, kao da se plaši da ga neko ne čuje iako zna da oko njega nema nikoga. ,,Ono tamo nije gluvo beznađe poslednje reči koja se otme u trenutku kada bi umesto nje više vredeo ključ'', nastavi on. Goran veruje u sudbinu. Život izvan sela je za njega jedno slučajno i privremeno stanje koje se transformisalo u nekoliko godina života u napuštenim salašima na njivama, skrivao se od ljudi koji su dolazili na njive da rade, spavao sa poljskim pacovima koji su mu vremenom postali jedini prijatelji. Živeo drugačije od svih, a opet isto. Nama se stvarnost se pokazuje kao privid dok se prava stvarnost odigrava neprimetno, a kod njega nije tako. On ima samo jednu stvarnost, a to je ona koju on sam stvori. Došla je i noć, a on je ponovo sam. Leže da spava i opet sanja o selu, o toj zamišljenoj granici koju nije u stanju da pređe.
Jutro je osvanulo. Probudio se sa osećanjem oštrog bola, kao da mu je neko precvikovao onaj divni san i ugledao pred sobom sivu i ledenu ploču poluslomljenog prozorskog okna, pravougaono oko zore koja je ulazila, modro, presečeno nečetvoro. Nije voleo jutarnje sunce, ali nije mogao da se odbrani od njega. Ono je bilo upornije. Kada god bi na slomljeni prozor stavio nekakvu hartiju sunce bi ponovo sijalo i budilo ga. To ga je razdražavalo. Ako ne bude uspeo ponovo da zaspi, i to smesta, propašće mu ceo dan. Međutim, sunce je sijalo sve jače i nije postojala nikakva šansa da ponovo zaspe. Sačekao je još nekoliko trenutaka, nespokojan, strepeći od jutarnje nesanice. Konačno, nakon nekoliko minuta izležavanja ustao. Iskašljao se, kao svakog jutra. Zatim se obukao u svoje krpe. Otvorio je vrata i izašao iz polusrušenog salaša. Njive oko njega bile su tiše nego inače u ovo doba godine. Možda zbog magle, pomisli. Magla ga je podsećala ne nekakvo zvono koje je prigušavalo i preobražavalo zvukove, rastačući ih kao što rastače slike. Napolju je stekao neku svetlost, još uvek pepeljavu, obavijenu maglom, ali i dalje oštru i iskričavu, kao odsjaj dijamanta. Iako on nikada nije video dijamant, bio je uveren da je to sasvim dostojno poređenje. Na prašnjavom putu ležao je mrtav pacov. I dok je stajao zamišljen pljunu na crkotinu, kao što je oduvek, još od kako se rodio, bio učen i kao što je viđao da i drugi to rade.
Osećao se kao okovan. To što mu se dešavalo bilo je krajnje besmisleno. Još niko nikada nije ostao zarobljenik polja, pa zašto bi i on. Mogao je da ode, da konačno uđe u to selo, ali opet i nije mogao. Mora da postoji neki način da se izvučem odavde, pomisli. Ali očigledno ne na silu. Da se ukrca u prikolicu nekog traktora i neopaženo uđe u selo? Ne vredi. Kako bi objasnio šta se dešava? Da li bi se ljudi uplašili? Verovatno bi. I šta onda? Iskupio bi se svet, svi bi gledali u njega kao u čudo, u ludaka koji je posle godina provedenih na njivama konačno odlučio da oseti neodoljivosti civilizacije. On bi stajao, a oni bi ga gledali i u žagoru jedni drugima govorili o njegovoj ludosti. Onda bi sav napor da se uđe u selo bio uzaludan. Bio je slobodni zarobljenik. A ako bi i ušao, tada bi neki stanovnik željan slave pozvao i novinare i fotografe i oni bi se sjatili kao grupa hijena koja očajnički želi da se dočepa ostataka mrtve životinje, a onda bi ujutru sasvim sigurno osvanuo u novinama. Mogao je da vidi naslov: ,,Lokalni čudak posle godina provedenih u njivama ponovo u civilizaciji!''. Morao je da smisli nešto drugo. Dok je razmišljao počeo je da ga obliva hladan znoj. Kao da ga je neka mučnina najednom ščepala i protresla od glave do pete, kao da mu se niku gusti veo tri puta obmotao preko očiju. Shvatio je da još dugo neće moći da smisli bolji način za povratak u selo. Osećao se kao da se guši,a onda poče tiho da plače, da cvili, bespomoćno, i tako će i ostati sve dok ne shvati da je bolje biti slobodni zarobljenik svojih snova napolju, nego uopšte nemati snove poput nas koji živimo ovde unutra.
Коментари
Постави коментар