Bežanje od sebe

Prekini! Prekini! Čuješ li bre šta ti govorim?! Nemoj više da mi dosađuješ, uporno mu ponavljam, ali on ne sluša. Ma ne pritiskaj me više čoveče! Dosta je bilo. Evo već sedamnaest godina te trpim, puštam te da me pritiskaš celim telom tako snažno da beton puca pod mojim nogama. Ako tako nastaviš ubićeš me, a samim tim ubićeš i sebe. I šta ćeš onda? Šta ćeš bez mene i šta ću ja bez tebe, ili šta ćemo i ti i ja bez sebe. Ne odgovara, samo me kao po običaju gleda tim svojim dubokim pogledom iz koga se ne mogu videti nikakva osećanja. Samo ćuti, gleda i nastavlja da me pritiska da me obara na zemlju i polako davi uživajući u tome. Onda se odjednom rasplače i ja pomislim kako me to uopšte ne iznenađuje, jer je ovaj svet toliko poludeo da su čak i napasnikove suze postale svakodnevnica. Uostalom, bolje po njega što oseća krivicu dok me davi, nego posle da se kaje kada ni mene ni njega više ne bude bilo. Kajanje može da traje i beskonačno, a kada se jednom nešto pogrešno uradi to ostaje. Ne može se pritisnuti undo dugme kako bi se sve vratilo isto onakvo kakvo je bilo pre činjenja greške. Dobro je pa je počeo da plače, jer sada mogu da dišem, mada mi se utroba podiže od kiselkastog smrada njegovog tela i neoprane, masne kose terajući me da povratim. Odjednom shvatim da ne mogu da razaznam koje su mu boje oči i kosa. Moguće da neću dočekati da to ikada saznam pošto je on prestao da plače i shvatio da mu je lepše da davi nekoga. Pa dobro. Svima dođe kraj kad-tad. On me davi bez prekida, dok ja piljim gore, u nebo obasuto zvezdama i osećam kako mi hladan vetar miluje kožu. Možda ću ipak konačno uspeti da pobegnem sam od sebe.