Proba

Ja već dugo želim da ne budem sam na jedan potpuno nov, neobičan način. Sasvim suprotno od onoga što bi ljudi pomislili. Biti bez sebe, sa sobom, u prisustvu nekog drugog. U redu, moram da priznam, ovo stvarno zvuči kao prvi znak ludila. Ko zna, možda i jeste. Možda je to zato što ne razmišljam kako treba. Znam ja da je ludilo već odavno utkano u mene, ne poričem to i verujem da je jedini način da se čovek ne oseća usamljeno jeste ovaj koji sam ja odlučio da primenim. Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene...

Lutam već dugo, izgubljen pod svetlucavim nebom. Zrikavci se oglašavaju iz neke daljine, tamnom i neuhvatljivom pesmom čak i za moju misao. Nikakva misao već duže vreme ne može da mi ulije osećanje sopstvene prisutnosti u ovom svetu u kome nema nikoga. Šetam ne znajući gde sam ni ko sam. Iščekujem bilo kakav zvuk, miris ili reč, ali nada umire, jer samo lebdim u tami prostora i vremena, lebdim ne osećajući sopstveno telo, poput izgubljenog zrnca peska koje poseduje samo svest o sopstvenom nepostojanju. Otvaram oči i odjednom otkrivam da ležim u na smrdljivom trotoaru nepomičan. Zimska noć se ljulja kao zvono od čijeg se brujanja ne čuju sopstvene misli. Ne znam kako sam dospeo ovde. Neonska svetlost tone između pramenova benzinskih isparenja dok se nebo iznad mene polako smiruje, a vatrene lopte svojim ledenim sjajem ga približavaju mojim očima. Oprezno ustajem, osećajući kako mi se sa tim usporenim pokretom kojim pokušavam da izađem iz sopstvene bespomoćnosti budi bol i kako mi se sa ...

Prekini! Prekini! Čuješ li bre šta ti govorim?! Nemoj više da mi dosađuješ, uporno mu ponavljam, ali on ne sluša. Ma ne pritiskaj me više čoveče! Dosta je bilo. Evo već sedamnaest godina te trpim, puštam te da me pritiskaš celim telom tako snažno da beton puca pod mojim nogama. Ako tako nastaviš ubićeš me, a samim tim ubićeš i sebe. I šta ćeš onda? Šta ćeš bez mene i šta ću ja bez tebe, ili šta ćemo i ti i ja bez sebe. Ne odgovara, samo me kao po običaju gleda tim svojim dubokim pogledom iz koga se ne mogu videti nikakva osećanja. Samo ćuti, gleda i nastavlja da me pritiska da me obara na zemlju i polako davi uživajući u tome. Onda se odjednom rasplače i ja pomislim kako me to uopšte ne iznenađuje, jer je ovaj svet toliko poludeo da su čak i napasnikove suze postale svakodnevnica. Uostalom, bolje po njega što oseća krivicu dok me davi, nego posle da se kaje kada ni mene ni njega više ne bude bilo. Kajanje može da traje i beskonačno, a kada se jednom nešto pogrešno uradi to ostaje. Ne m...

Ne znam odakle smo došli prateći linije sopstvenih dlanova, Šetajući po ivici otupelih pejzaža Ili na oblacima razbijenih sudbina. Ovde smo zajedno i govorimo reči Za koje znamo da je potrebno reći. Ovde smo ponovo, dok nam hladni vetar udara u lice. Potopi budućnosti, mi, pozdravljamo more. U padu kišnih kapi hvata se sjaj svetlosti uličnih lampa Koja pada na naše izgrebane dlanove, Gledamo kako svet zauzima drugačiji oblik Tamo gde samo nekada stajali, Tamo gde ćemo se vratiti prateći linije sopstvenih dlanova. 

Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon on se zapućuje ka poslu ili možda negde drugde, u stvari ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešackog prelaza skinuo je naočare i stajao tako, ovalš razmaknutih stopala, spuštene glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je", rekao je glasno. Zbog tog svog iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je,da gazi kroz žabokrecinu nepromenjivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše. Čas čita knjigu čas...

Zora je rasterala mrak, a po krovovima još spavaju mačke. Noćas su se čuli jecaji u kući pored moje. Kako sam kasnije saznao, neka žena je prerezala vene. Sveži vetar leluja visoke vrhove borova, dok oblaci raznih oblika krstare lagano gore u visini povremeno zaklanjajući sunce. Noćas su se osim pomenutih jecaja čula i pevanja zrikavaca, dok sam ja pisao pesme na mokroj travi uz flašu vina, a zvezde na nebu lagano gasnule na vetru. Dok je svitala zora, zajedno sa njima ugasile su se i oči one žene. Mačka na mojoj terasi cvili, jer je usamljena. I ja počinjem da cvilim sa njom. Ipak ubrzo shvatam da cvilenje ništa ne pomaže. Ne pomaže ni posmatranje oblaka različitih oblika, ni vrhova stabala. Mačka i ja samo tugujemo kao da noć još traje i da vina još ima. Negde u daljini po brdu penje se starac. Iako nas godine dele, mislim da nismo toliko različiti. Obojica dišemo na isti način i obojica smo sami u zaslepljujućem bleštavilu jutra. Ovog jutra osećam kao da život klizi povrh vode. T...

Znate, ja imam čudnu naviku. Volim da sedim sam u mraku. Ponekad se vratim vrlo kasno u stan. Stan je u mraku. Uđem tiho, jer ne želim nekoga da probudim iako živim sam. Na prstima odem do sobe i svučem se. Odlazim po vodu do kuhinje. Moje bose noge ne prave buku. Zakoračim u prostoriju i skoro se sapletem o stolicu. Na stolici sedi on i puši lulu. - Zdravo, kažem mu. - Zdravo, odgovara mi. - Žašto si ponovo došao?, pitam ja - Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on. - Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja. - Nikada, odgovara mi tiho on. I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši. Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja. - Zašto barem ne legneš? - Možda i hoću. Nikad se ne ...