Novac zadovoljstva
-Gospođa Stojanović.
-Jeste, gospođa Stojanović.
-Nije moguće?
-Kad vam kažem.
-Gospođa Stojanović, ona stara gospođa koja nosi čipkane prsluke, bogomoljka, svetica, uvažena gospođa Stojanović, za čije bi se lažne kovrdže reklo da su joj zalepljene za lobanju?
-Ona glavom.
-Ama, šta vam je, jeste li ludi?
-Kunem vam se.
-Ispričajte mi onda potanko!
-Evo dok je bio živ gospodin Stojanović, nekadašnji pekar, gospođa Stojanović je, kako vele, činila razne telesne usluge, uvaženim građanima. Volela je lepe momke, pa šta? Zar mi ne volimo lepe devojke?
Kada jednom umre stari Stojanović, njegova udovica poče živeti kao mirna i besprekorna građanka. Marljivo je odlazila u crkvu, s prezirom govorila o rodbini i nije dala povoda da joj se bilo šta zameri. Zatim je ostarila i postala mala, oštra, mrgodna i opaka starica, kakvu je poznajete. E, kakva se neverovatna pustolovina zbila u prošli utorak. Kao što znate, moj prijatelj Marković je vlasnik prodavnice. Kada je pre neki dan došao izjutra u prodavnicu, on je saznao da su dva njegova radnika strahovito pretukla jedan drugog, On ih postroji i natera ih da se izmire, a onda i da mu ispričaju zašto su se posvađali. Potukli su se zbog gospođe Stojanović.
-Oh!
-Da, da, prijatelju, zbog gospođe Stojanović.
Ali da vidimo kakvu je priču ispričao radnik Bulić.
-Evo u čemu je stvar, gazda. Pre jedno godinu i po dana šet'o sam se po šetalištu, između devet i deset uveče, kad mi priđe neka žena. Ona mi reče kao da me pita kuda vodi neki put.
-Gopodine, hoćete li pošteno da zarađujete po hiljadu dinara nedeljno.
Ja joj iskreno odgovorih:
-Da, naravno, gospođo.
Onda mi ona reče:
-Dođite kod mene sutra. Ja sam gospođa Stojanović, ulica Radnička broj 76.
-Doćiću svakako, gospođo, budite spokojni.
Zatim ona nekako zadovoljna, dodade:
-Mnogo ti hvala, mladiću.
To me je mnogo kopkalo sve do sutradan.
U podne zazvonih na njenim vratima.
Otvori mi ona sama, oskudno obučena.
-Požurimo se - reče mi - pošto mi se može vratiti negovateljica.
Ja joj odgovorih:
-Još kako ću se požuriti. A šta treba da uradim?
Onda se ona nasmeja pa mi odgovori:
-Zar ne razumeš, pokvarenjače jedan?
Nisam shvatio gazda reči mi moje!
Ona sede sasvim uz mene i reče:
-Ako samo kome zucneš srediću da te strpaju u zatvor. Zakuni se da ćeš ćutati!
Zakleo sam joj se kako je i želela. Ali još nisam razumeo šta želi. Čelo mi je oblio znoj. Onda skidoh jaknu, a ona izvadi maramicu iz džepa pa mi obrisa kosu i slepoočnice. Zatim me odjedanput poljubi pa mi šapnu na uvo:
-Onda, hoćeš li?
Odgovori' joj:
-Ama ’oću sve što želite, gospođo pošto sam zato i došao.
Ona mi onda otvoreno objasni šta hoće. Kad ja videh u čemu je stvar, ja ti onda stavih prsluk na jednu stolicu, pa joj pokaza da Milivoj Bulić ne uzmiče ni pred čim, gazda.
Nije mi se to svidelo bogzna kako, gazda, pošto nije bila mlada, ali ne treba da čovek mnogo zakera kad vrši posao, pošto retko kad ima koju paru. A zatim valja mi i da pomognem one moje kod kuće. Mislio sam u sebi: ‚‚Zaradiću hiljadu dinara za tatu''.
Kada sam obavio svoje, spremio sam se za povlačenje. A ona nikako nije želela da odem. Rekao sam joj:
-Sve se plaća gospođo. Jedna čašica toga košta petsto dinara, a dve hiljadu.
Ona je vrlo dobro razumela šta ja mislim, pa mi tutnu u šaku još jednog Đorđa Vajferta. Ta crvena novčanica mi baš dobro dođe.
Dok sam ja gledao tu crvenu novčanicu i mislio na one moje kući, ona me je posmatrala, a zatim pocrvene.
Dakle, evo već godinu dana kako to traje, gazda. Odlazim joj svakog četvrtka uveče, kad pristanete da mi date slobodan dan. Ona više voli tako, pošto joj tada spava negovateljica. Dakle u prošlu nedelju nešto zanemogoh, pa moradoh da odem kod doktora. Dođe i četvrtak, a ja nemogoh da izađem. Živ sam se pojeo zbog hiljadu dinara, pošto sam se navikao na to. Rekoh u sebi: ‚‚Ako niko ne ode, obrao sam bostan, sigurno će da nađe nekog mačora da je opslužuje’’. I zbog toga se sve prevrtalo u meni. Onda pošaljem Nikolića, pošto zajedno radimo na poslu, pa mu kažem u čemu je stvar: ‚‚Biće petsto dinara meni, a petsto tebi, pa mirna krajina’’. On pristade i lepo ode. Dao sam mu uputstva. Kuca na njena vrata; ona mu otvara, uvodi ga unutra, na gleda mu glavu i ne vidi da to nije isti čovek. Znate, gazda, radnik vam je radnik, svi smo jadni i bedni. Ali ona odjedanput vidi promenu, pa ga upita nekako ljutito:
-Ko ste vi? Šta hoćete? Ja vas ne poznajem!
Onda joj Nikolić objasni ko je i šta je. Kaže joj da sam ja nešto zanemogao, pa sam poslao njega da me zameni. Ona ga gleda, traži mu da se zakune da će čuvati tajnu, a zatim pristade kao što možete misliti, pošto je i Nikolić dosta lep momak. Ali se ta bitanga vrati, gazda, pa ne htede da mi da mojih petsto dinara. Da je to bilo za mene, ne bih mu ništa rek'o, ali to je bilo za mog tatu, a tu nema šale.
Rekoh mu:
-Ne radiš kako valja da radi jedan častan radnik, sramotiš se.
On podiže ruku, gazda, pa mi reče da takvu muku treba dvostruko više platiti.
Svako ima svoje mišljenje, zar ne? Nije trebalo da pristane. Udarih ga pesnicom po nosu. Ostalo znate.
Gospodin Marković se smejao do suza pričajući mi to. Ali i on mene natera da se zakunem da neću odati tajnu, pošto je dao reč radnicima da će ćutati. Pazite dobro da me ne odate, zadržite to za sebe, obećavate li mi?
-O, nimalo se ne bojte! A kako se na kraju cela ta stvar završila?
-Kako? Čik pogodite! Gospođa Stojanović drži oba radnika, a svakome je odredila i dan. Tako su svi zadovoljni.
-E baš je dobra, baš je dobra!
-Jeste, gospođa Stojanović.
-Nije moguće?
-Kad vam kažem.
-Gospođa Stojanović, ona stara gospođa koja nosi čipkane prsluke, bogomoljka, svetica, uvažena gospođa Stojanović, za čije bi se lažne kovrdže reklo da su joj zalepljene za lobanju?
-Ona glavom.
-Ama, šta vam je, jeste li ludi?
-Kunem vam se.
-Ispričajte mi onda potanko!
-Evo dok je bio živ gospodin Stojanović, nekadašnji pekar, gospođa Stojanović je, kako vele, činila razne telesne usluge, uvaženim građanima. Volela je lepe momke, pa šta? Zar mi ne volimo lepe devojke?
Kada jednom umre stari Stojanović, njegova udovica poče živeti kao mirna i besprekorna građanka. Marljivo je odlazila u crkvu, s prezirom govorila o rodbini i nije dala povoda da joj se bilo šta zameri. Zatim je ostarila i postala mala, oštra, mrgodna i opaka starica, kakvu je poznajete. E, kakva se neverovatna pustolovina zbila u prošli utorak. Kao što znate, moj prijatelj Marković je vlasnik prodavnice. Kada je pre neki dan došao izjutra u prodavnicu, on je saznao da su dva njegova radnika strahovito pretukla jedan drugog, On ih postroji i natera ih da se izmire, a onda i da mu ispričaju zašto su se posvađali. Potukli su se zbog gospođe Stojanović.
-Oh!
-Da, da, prijatelju, zbog gospođe Stojanović.
Ali da vidimo kakvu je priču ispričao radnik Bulić.
-Evo u čemu je stvar, gazda. Pre jedno godinu i po dana šet'o sam se po šetalištu, između devet i deset uveče, kad mi priđe neka žena. Ona mi reče kao da me pita kuda vodi neki put.
-Gopodine, hoćete li pošteno da zarađujete po hiljadu dinara nedeljno.
Ja joj iskreno odgovorih:
-Da, naravno, gospođo.
Onda mi ona reče:
-Dođite kod mene sutra. Ja sam gospođa Stojanović, ulica Radnička broj 76.
-Doćiću svakako, gospođo, budite spokojni.
Zatim ona nekako zadovoljna, dodade:
-Mnogo ti hvala, mladiću.
To me je mnogo kopkalo sve do sutradan.
U podne zazvonih na njenim vratima.
Otvori mi ona sama, oskudno obučena.
-Požurimo se - reče mi - pošto mi se može vratiti negovateljica.
Ja joj odgovorih:
-Još kako ću se požuriti. A šta treba da uradim?
Onda se ona nasmeja pa mi odgovori:
-Zar ne razumeš, pokvarenjače jedan?
Nisam shvatio gazda reči mi moje!
Ona sede sasvim uz mene i reče:
-Ako samo kome zucneš srediću da te strpaju u zatvor. Zakuni se da ćeš ćutati!
Zakleo sam joj se kako je i želela. Ali još nisam razumeo šta želi. Čelo mi je oblio znoj. Onda skidoh jaknu, a ona izvadi maramicu iz džepa pa mi obrisa kosu i slepoočnice. Zatim me odjedanput poljubi pa mi šapnu na uvo:
-Onda, hoćeš li?
Odgovori' joj:
-Ama ’oću sve što želite, gospođo pošto sam zato i došao.
Ona mi onda otvoreno objasni šta hoće. Kad ja videh u čemu je stvar, ja ti onda stavih prsluk na jednu stolicu, pa joj pokaza da Milivoj Bulić ne uzmiče ni pred čim, gazda.
Nije mi se to svidelo bogzna kako, gazda, pošto nije bila mlada, ali ne treba da čovek mnogo zakera kad vrši posao, pošto retko kad ima koju paru. A zatim valja mi i da pomognem one moje kod kuće. Mislio sam u sebi: ‚‚Zaradiću hiljadu dinara za tatu''.
Kada sam obavio svoje, spremio sam se za povlačenje. A ona nikako nije želela da odem. Rekao sam joj:
-Sve se plaća gospođo. Jedna čašica toga košta petsto dinara, a dve hiljadu.
Ona je vrlo dobro razumela šta ja mislim, pa mi tutnu u šaku još jednog Đorđa Vajferta. Ta crvena novčanica mi baš dobro dođe.
Dok sam ja gledao tu crvenu novčanicu i mislio na one moje kući, ona me je posmatrala, a zatim pocrvene.
Dakle, evo već godinu dana kako to traje, gazda. Odlazim joj svakog četvrtka uveče, kad pristanete da mi date slobodan dan. Ona više voli tako, pošto joj tada spava negovateljica. Dakle u prošlu nedelju nešto zanemogoh, pa moradoh da odem kod doktora. Dođe i četvrtak, a ja nemogoh da izađem. Živ sam se pojeo zbog hiljadu dinara, pošto sam se navikao na to. Rekoh u sebi: ‚‚Ako niko ne ode, obrao sam bostan, sigurno će da nađe nekog mačora da je opslužuje’’. I zbog toga se sve prevrtalo u meni. Onda pošaljem Nikolića, pošto zajedno radimo na poslu, pa mu kažem u čemu je stvar: ‚‚Biće petsto dinara meni, a petsto tebi, pa mirna krajina’’. On pristade i lepo ode. Dao sam mu uputstva. Kuca na njena vrata; ona mu otvara, uvodi ga unutra, na gleda mu glavu i ne vidi da to nije isti čovek. Znate, gazda, radnik vam je radnik, svi smo jadni i bedni. Ali ona odjedanput vidi promenu, pa ga upita nekako ljutito:
-Ko ste vi? Šta hoćete? Ja vas ne poznajem!
Onda joj Nikolić objasni ko je i šta je. Kaže joj da sam ja nešto zanemogao, pa sam poslao njega da me zameni. Ona ga gleda, traži mu da se zakune da će čuvati tajnu, a zatim pristade kao što možete misliti, pošto je i Nikolić dosta lep momak. Ali se ta bitanga vrati, gazda, pa ne htede da mi da mojih petsto dinara. Da je to bilo za mene, ne bih mu ništa rek'o, ali to je bilo za mog tatu, a tu nema šale.
Rekoh mu:
-Ne radiš kako valja da radi jedan častan radnik, sramotiš se.
On podiže ruku, gazda, pa mi reče da takvu muku treba dvostruko više platiti.
Svako ima svoje mišljenje, zar ne? Nije trebalo da pristane. Udarih ga pesnicom po nosu. Ostalo znate.
Gospodin Marković se smejao do suza pričajući mi to. Ali i on mene natera da se zakunem da neću odati tajnu, pošto je dao reč radnicima da će ćutati. Pazite dobro da me ne odate, zadržite to za sebe, obećavate li mi?
-O, nimalo se ne bojte! A kako se na kraju cela ta stvar završila?
-Kako? Čik pogodite! Gospođa Stojanović drži oba radnika, a svakome je odredila i dan. Tako su svi zadovoljni.
-E baš je dobra, baš je dobra!
Коментари
Постави коментар