Noć u zgradi
Tačno u dva posle ponoći, iz stana pored mog, dakle broj 15. začuli se žučna svađa.
Prenuo sam se iz sna, pažljivo otvorio oči i počeo da žmirkam. Ponovo sam mogao da ih čujem.
Pa, to je pravi bezobrazluk, govori moja devojka koju je svađa takođe probudila, a u tom trenutku vrištanje postaje još glasnije. Sada ću da odem i najebem im se keve! Dok se podizala, kolenom je zakačila čašu sa vodom i ona uz tresak pade i razbi se u hiljade delića.
Buka u stanu iznad njenog primorava devojku da bojažljivo uputi pogled ka plafonu. Devojka još uvek nije zaspala, ovo joj je prvo veče u novom stanu. Leži u krevetu i čita. Sanja da će je oženiti princ iz udaljene, nepostojeće zemlje. Dok čita ona primećuje svaki šum, svaki povišen ton, svaki tresak, koji je iznova i iznova podsećaju da se u stvarnosti nalazi u iznajmljenoj garsonjeri. Devojka pilji u plafon kao da prodornim pogledom i beskrajnom koncentracijom može da učini da svađa iz stana iznad njenog prestane. Onda joj se učini da na tavanici vidi skrivenu kameru i uznemireno ustaje iz kreveta, grabeći prvu stolicu, ali dok je gura ka mestu ispod kamere začuje se vrisak zbog kojeg se devojci naježi svaka dlačica.
Prvo svađa, zatim tresak, a onda i vrištanje, šapuće dečak u stanu iznad stana broj petnaest. Ko zna kada će sve ovo prestati? On leži budan uplašen senima noći dok njegovi roditelji čvrsto spavaju. Leži budan jer čim njegova majka zatvori vrata, a soba utone u potpuni mrak, dečak sačeka da se njeni koraci odalje, a onda ustaje, saginje se, pruža ruku ispod kreveta i izvlači okruglu kutiju. Zatim podigne kutiju na krevet i legne zadržavajući dah kako se ne bi čulo pucketanje starog kreveta. Nakon toga on uzima baterijsku lampu i osvetljava unutrašnjost kutije. Ništa ne dotiče, samo nemo posmatra sve do pred zoru kada mu se oči počnu same sklapati od umora. Ponekad dok gleda u kutiju mašta da je zatočenik u nekoj mračnoj, duboko skrivenoj ćeliji i počne da lupa prstom po obodu kutije u nadi da će ga neko čuti i spasiti ga, da će se naći neko ko će mu pomoći da pobegne od surove realnosti.
Kada god čuje i najmanji šum žena iz stana broj trinaest u prvom trenutku pomisli da joj je u posetu došao njen pokojni muž. Apsurdna je ta pomisao, zna ona, ali ipak joj se dopada mogućnost da je on tamo negde, a da još uvek misli na nju. Pritiska taster na prekidaču, pali svetlo, odlazi u kuhinju, ispira protezu vodom, zatim zavlači ruku u gaće, češka se između nogu, namešta protezu, a zatim odlazi natrag u sobu gde oblači svilenu spavaćicu kako bi dočekala svog pokojnog muža.
Slušaj govori momak u stanu broj dvadeset jedan i drma devojku koja leži polugola pored njega u krevetu. Svake noći u susednom stanu čujem tihe udarce o pleh, pitam se ko to radi. Devojka ćuti, pravi se da spava. Momak se diže iz kreveta, počinje da dodiruje devojku po razgolićenim ramenima kako bi je probudio, ali devojka je uporna u nameri da nastavi sa snom. Možeš ti da se pretvaraš koliko hoćeš, govori momak, znam ja da ti ne spavaš. Tebi je svejedno, da ja crknem ovog trena opet bi ti bilo mrsko da ustaneš. I ljutito se baca na fotelju, prekrštivši ruke kao da svakog trenutka može da napusti ovaj svet.
Doktorica je umorna. Celog dana je pregledala matore hipohondrične babe koje bi očajnički da produže svoje jadne živote i bubuljičave tinejdžere koji dolaze samo kako bi dobili opravdanja za školu. Nikada međutim nema mira u svom stanu. Sa svih strana dopiru kuckanja, treskanja, grebanja, šumovi vode, jecaji, svađe u stanu broj 15 u kojima je najgori kreštavi glas žene koja svake noću urla na muža. Da je ona na muževljevom mestu verovatno ne bi to mogla da trpi. Odavno bi je zadavila stetoskopom kao što bi učinila i sa dve trećine svojih pacijenata. Ta slika joj pomaže da se razvedri i tako polako utone u san.
Čuje se čangrljanje, udarac, a nakon njega muk.
Siguran sam da je neko nastradao, verovatno ona kreštava žena čijem je mužu dojadilo da je sluša kako se svake večeri iživljava nad njim. Ustajem brzo, gipko, kao da još pre samo dva – tri minuta nisam spavao čvrstim snom. Odlazim do kupatila gde moja devojka stavlja hanzaplast jer se posekla dok je sakupljala komadiće slomljene čaše.
Kada začuje udarac koji dopire iz susednog stana doktorica počinje da plače. Ne traje to dugo, ne želi ona da prizna sebi kako je pogodila moguća smrt u njenoj neposrednoj blizini. Njoj se još samo otrgne po neki jecaj, ali i ti jecaji prestaju. Da bude iskrena, uopšte ne zna ni zašto je zaplakala. I ona bi to isto uradila da je bila na mestu muža kreštave žene. Pitala se da li se sviđa momku iz stana iznad njenog i da li bi on ostavio svoju devojku zbog nje. Nije znala odgovor, ali zato je pomislila kako će to pitanje određivati njen život sve dok ljubav koju oseća prema njemu ne prođe. I tada opet počinje da plače.
Kada joj se učini da je disanje njenog dečka ravnomerno devojka podiže glavu sa jastuka. Ha, kaže momak, i uhvati je za dupe, znao sam da ćeš se odati! Devojka se polako okrene ka njemu i glasom koji trepti u mraku kaže: Ako me još jednom, bilo kada dotakneš, otkinuću ti ga kada ti sledeći put budem pušila. Ti bi, kaže momak, želela da mi ga otkineš, zar već imaš sa kojim da ga zameniš, a kurvice? A zatim uzme ćebe i legne na dvosed, besno udarajući o susedni zid.
Udovica iz stana broj trinaest izlazi iz spavaće sobe i odlazi u kupatilo, skida protezu i šminku, a zatim pljuje u wc šolju i pušta vodu. Sada je već sigurno da njen pokojni muž neće doći. Pa šta, misli dalje, možda će doći sutra veče. I upućuje se nazad u sobu, prilazi njegovoj slici i stavlja je pored sebe na krevet.
Kada čuje lupanje o zid iznad njegove glave, dečak se trgne i ispadne iz kreveta. Je li to odgovor? Da li je moj spasilac došao? Hrkanje njegovih roditelja širi se stanom poput paučine, a dečak shvata da će zauvek ostati tu, u hladnom stanu pored još hladnijih roditelja, živ zazidan.
Dok vraća stolicu na mesto, devojka je oprezno nosi kao da je od stakla, onda se uvlači ispod pokrivača i uzima knjigu. Knjiga se zatvorila, ali to njoj ne predstavlja ni najmanju smetnju, jer je čita po treći put. Brzo će ona ponovo naći put koji će je izvesti iz stvarnosti u kojoj se ionako ništa ne događa.
U stanu iznad njenog, u slabo osvetljenoj sobi, muž čisti ostatke mozga njegove žene koji su ostali zalepljeni na zid i izgubljen, potpuno zanemeo otvara prozor gledajući ka pločniku.
Prenuo sam se iz sna, pažljivo otvorio oči i počeo da žmirkam. Ponovo sam mogao da ih čujem.
Pa, to je pravi bezobrazluk, govori moja devojka koju je svađa takođe probudila, a u tom trenutku vrištanje postaje još glasnije. Sada ću da odem i najebem im se keve! Dok se podizala, kolenom je zakačila čašu sa vodom i ona uz tresak pade i razbi se u hiljade delića.
Buka u stanu iznad njenog primorava devojku da bojažljivo uputi pogled ka plafonu. Devojka još uvek nije zaspala, ovo joj je prvo veče u novom stanu. Leži u krevetu i čita. Sanja da će je oženiti princ iz udaljene, nepostojeće zemlje. Dok čita ona primećuje svaki šum, svaki povišen ton, svaki tresak, koji je iznova i iznova podsećaju da se u stvarnosti nalazi u iznajmljenoj garsonjeri. Devojka pilji u plafon kao da prodornim pogledom i beskrajnom koncentracijom može da učini da svađa iz stana iznad njenog prestane. Onda joj se učini da na tavanici vidi skrivenu kameru i uznemireno ustaje iz kreveta, grabeći prvu stolicu, ali dok je gura ka mestu ispod kamere začuje se vrisak zbog kojeg se devojci naježi svaka dlačica.
Prvo svađa, zatim tresak, a onda i vrištanje, šapuće dečak u stanu iznad stana broj petnaest. Ko zna kada će sve ovo prestati? On leži budan uplašen senima noći dok njegovi roditelji čvrsto spavaju. Leži budan jer čim njegova majka zatvori vrata, a soba utone u potpuni mrak, dečak sačeka da se njeni koraci odalje, a onda ustaje, saginje se, pruža ruku ispod kreveta i izvlači okruglu kutiju. Zatim podigne kutiju na krevet i legne zadržavajući dah kako se ne bi čulo pucketanje starog kreveta. Nakon toga on uzima baterijsku lampu i osvetljava unutrašnjost kutije. Ništa ne dotiče, samo nemo posmatra sve do pred zoru kada mu se oči počnu same sklapati od umora. Ponekad dok gleda u kutiju mašta da je zatočenik u nekoj mračnoj, duboko skrivenoj ćeliji i počne da lupa prstom po obodu kutije u nadi da će ga neko čuti i spasiti ga, da će se naći neko ko će mu pomoći da pobegne od surove realnosti.
Kada god čuje i najmanji šum žena iz stana broj trinaest u prvom trenutku pomisli da joj je u posetu došao njen pokojni muž. Apsurdna je ta pomisao, zna ona, ali ipak joj se dopada mogućnost da je on tamo negde, a da još uvek misli na nju. Pritiska taster na prekidaču, pali svetlo, odlazi u kuhinju, ispira protezu vodom, zatim zavlači ruku u gaće, češka se između nogu, namešta protezu, a zatim odlazi natrag u sobu gde oblači svilenu spavaćicu kako bi dočekala svog pokojnog muža.
Slušaj govori momak u stanu broj dvadeset jedan i drma devojku koja leži polugola pored njega u krevetu. Svake noći u susednom stanu čujem tihe udarce o pleh, pitam se ko to radi. Devojka ćuti, pravi se da spava. Momak se diže iz kreveta, počinje da dodiruje devojku po razgolićenim ramenima kako bi je probudio, ali devojka je uporna u nameri da nastavi sa snom. Možeš ti da se pretvaraš koliko hoćeš, govori momak, znam ja da ti ne spavaš. Tebi je svejedno, da ja crknem ovog trena opet bi ti bilo mrsko da ustaneš. I ljutito se baca na fotelju, prekrštivši ruke kao da svakog trenutka može da napusti ovaj svet.
Doktorica je umorna. Celog dana je pregledala matore hipohondrične babe koje bi očajnički da produže svoje jadne živote i bubuljičave tinejdžere koji dolaze samo kako bi dobili opravdanja za školu. Nikada međutim nema mira u svom stanu. Sa svih strana dopiru kuckanja, treskanja, grebanja, šumovi vode, jecaji, svađe u stanu broj 15 u kojima je najgori kreštavi glas žene koja svake noću urla na muža. Da je ona na muževljevom mestu verovatno ne bi to mogla da trpi. Odavno bi je zadavila stetoskopom kao što bi učinila i sa dve trećine svojih pacijenata. Ta slika joj pomaže da se razvedri i tako polako utone u san.
Čuje se čangrljanje, udarac, a nakon njega muk.
Siguran sam da je neko nastradao, verovatno ona kreštava žena čijem je mužu dojadilo da je sluša kako se svake večeri iživljava nad njim. Ustajem brzo, gipko, kao da još pre samo dva – tri minuta nisam spavao čvrstim snom. Odlazim do kupatila gde moja devojka stavlja hanzaplast jer se posekla dok je sakupljala komadiće slomljene čaše.
Kada začuje udarac koji dopire iz susednog stana doktorica počinje da plače. Ne traje to dugo, ne želi ona da prizna sebi kako je pogodila moguća smrt u njenoj neposrednoj blizini. Njoj se još samo otrgne po neki jecaj, ali i ti jecaji prestaju. Da bude iskrena, uopšte ne zna ni zašto je zaplakala. I ona bi to isto uradila da je bila na mestu muža kreštave žene. Pitala se da li se sviđa momku iz stana iznad njenog i da li bi on ostavio svoju devojku zbog nje. Nije znala odgovor, ali zato je pomislila kako će to pitanje određivati njen život sve dok ljubav koju oseća prema njemu ne prođe. I tada opet počinje da plače.
Kada joj se učini da je disanje njenog dečka ravnomerno devojka podiže glavu sa jastuka. Ha, kaže momak, i uhvati je za dupe, znao sam da ćeš se odati! Devojka se polako okrene ka njemu i glasom koji trepti u mraku kaže: Ako me još jednom, bilo kada dotakneš, otkinuću ti ga kada ti sledeći put budem pušila. Ti bi, kaže momak, želela da mi ga otkineš, zar već imaš sa kojim da ga zameniš, a kurvice? A zatim uzme ćebe i legne na dvosed, besno udarajući o susedni zid.
Udovica iz stana broj trinaest izlazi iz spavaće sobe i odlazi u kupatilo, skida protezu i šminku, a zatim pljuje u wc šolju i pušta vodu. Sada je već sigurno da njen pokojni muž neće doći. Pa šta, misli dalje, možda će doći sutra veče. I upućuje se nazad u sobu, prilazi njegovoj slici i stavlja je pored sebe na krevet.
Kada čuje lupanje o zid iznad njegove glave, dečak se trgne i ispadne iz kreveta. Je li to odgovor? Da li je moj spasilac došao? Hrkanje njegovih roditelja širi se stanom poput paučine, a dečak shvata da će zauvek ostati tu, u hladnom stanu pored još hladnijih roditelja, živ zazidan.
Dok vraća stolicu na mesto, devojka je oprezno nosi kao da je od stakla, onda se uvlači ispod pokrivača i uzima knjigu. Knjiga se zatvorila, ali to njoj ne predstavlja ni najmanju smetnju, jer je čita po treći put. Brzo će ona ponovo naći put koji će je izvesti iz stvarnosti u kojoj se ionako ništa ne događa.
U stanu iznad njenog, u slabo osvetljenoj sobi, muž čisti ostatke mozga njegove žene koji su ostali zalepljeni na zid i izgubljen, potpuno zanemeo otvara prozor gledajući ka pločniku.
Коментари
Постави коментар