Proba

Osvanulo je jutro. Goran Goranović, bivši zaposleni u nekoj od obližnjih fabrika izašao je na ulicu. Obučen u radni kombinezon on se zapućuje ka poslu ili možda negde drugde, u stvari ne znam koliko je to važno, ali tog dana, kada je na svom putu dospeo do pešackog prelaza skinuo je naočare i stajao tako, ovalš razmaknutih stopala, spuštene glave, povijenih ramena. Palcem i srednjim prstom trljao je oči, zatim čelo, obraze i usne. ,,Sve je onakvo kakvo je. Sve je takvo kakvo je oduvek bilo i kakvo će uvek biti. Ništa se ne menja, odnosno, ako se nešto promeni, istog časa postaje takvo kakvo je", rekao je glasno. Zbog tog svog iznenadnog shvatanja stvari oko sebe on ne odlazi na posao, mislim, ne odlazi tamo kuda je krenuo, a nekuda je krenuo, već se vraća kući. Kada otključa vrata i uđe u sobu, u predsoblje, pa u sobu, uviđa da je i tu sve onakvo kakvo je,da gazi kroz žabokrecinu nepromenjivosti, seda u fotelju, i uzima knjigu čiji nauk ljudi odavno zaboraviše. Čas čita knjigu čas...

Zora je rasterala mrak, a po krovovima još spavaju mačke. Noćas su se čuli jecaji u kući pored moje. Kako sam kasnije saznao, neka žena je prerezala vene. Sveži vetar leluja visoke vrhove borova, dok oblaci raznih oblika krstare lagano gore u visini povremeno zaklanjajući sunce. Noćas su se osim pomenutih jecaja čula i pevanja zrikavaca, dok sam ja pisao pesme na mokroj travi uz flašu vina, a zvezde na nebu lagano gasnule na vetru. Dok je svitala zora, zajedno sa njima ugasile su se i oči one žene. Mačka na mojoj terasi cvili, jer je usamljena. I ja počinjem da cvilim sa njom. Ipak ubrzo shvatam da cvilenje ništa ne pomaže. Ne pomaže ni posmatranje oblaka različitih oblika, ni vrhova stabala. Mačka i ja samo tugujemo kao da noć još traje i da vina još ima. Negde u daljini po brdu penje se starac. Iako nas godine dele, mislim da nismo toliko različiti. Obojica dišemo na isti način i obojica smo sami u zaslepljujućem bleštavilu jutra. Ovog jutra osećam kao da život klizi povrh vode. T...

Znate, ja imam čudnu naviku. Volim da sedim sam u mraku. Ponekad se vratim vrlo kasno u stan. Stan je u mraku. Uđem tiho, jer ne želim nekoga da probudim iako živim sam. Na prstima odem do sobe i svučem se. Odlazim po vodu do kuhinje. Moje bose noge ne prave buku. Zakoračim u prostoriju i skoro se sapletem o stolicu. Na stolici sedi on i puši lulu. - Zdravo, kažem mu. - Zdravo, odgovara mi. - Žašto si ponovo došao?, pitam ja - Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on. - Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja. - Nikada, odgovara mi tiho on. I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši. Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja. - Zašto barem ne legneš? - Možda i hoću. Nikad se ne ...

Stojimo jedan naspram drugog i lagano praznimo case, popreko fiksirajuci protivnika. Potom cekamo da vino zaklokoce, gledamo u prazninu, a nakon toga ponovo jedan u drugog. Covek mora da pazi da ne pije na iskap i ne napije se odmah. U pozadini cuje se muzika. Muzika odzvanja kao krici u noci, a iznad nas se leluja stari luster. Na ulici saobracajna nezgoda. Mi, suparnici, odrazi jedan drugog, osecamo u ustima ukus besa i krvi. Znate, da biste se zasuli pesnicama potrebno je da se osamite kao kada masturbirate ili vodite ljubav, a noci uvek ima i uvek ce ih biti. Da biste se zasuli pesnicama morate biti dovoljno besni i ogorceni sami na sebe, sopstvenu licnost i delo. Nadmetanje u pijenju vina i nije neki odusak. Uvek jedan od nas oseca kako mu bes kljuca u pogledu, a zatim se ista boljk reflektuje i na drugog. Nakon toga, kao po obicaju zavrsavamo svoj litar i prelazimo na sledeci. Na toploj krvi suse se komadici stakla. Lice mi od bola postaje bledo i drhtavo, a jauk jedva cujan. Nje...

Bilo je tačno osam i petnaest. Bio je uveren da će zakasniti na posao. Jagodicama prstiju je prešao po obrazu. Hrapava koža je na vrhovima prstiju, zbog tek izniklih dlačica, ostavla utisak jake brade. Dlanom je pažljivo opipao svoje zamišljeno lice sa ozbiljnom smirenošću hirurga koji poznaje srž tumora koji operiše, i blago je, sa površine ka unutrašnjosti, potisnuo čvrstu supstancu, jer mu je to, ponekad, ublažavalo muku koja ga je morila. Tamo, pod jagodicama prstiju – i ispod jagodica, kost na kost – njegova postojana atomska građa, zbijeni univerzum niti i sićušnih svetova koji su strpljivo podnosili podizaje kože obraza na neprirodnu visinu i jak pritisak na kosti. U kućnom ogrtaču, već ispred lavaboa, sanjivog lica, razbarušen i neobrijan, pogledao je u ogledalo sa dosadom. Obuzela ga je lagana zebnja, poput hladnog povetarca, kada je shvatio da je njegov odraz još više izbledeo u odnosu na juče. Jednim pokretom ruke uputio je ka ogledalu zrak svetlosti sa ciljem da poboljša ...

I verzija: Rođeni kao i svi U sasvim običnoj sobi, Dali su obećanje životu, A tvoj bacili psima. Dok ti vreme otkucava, A ti se grčiš po podu I vidiš smrt koja sve bliže je, Snovi će se urušiti, I ništa ti neće ostati. Samo mala operacija, Da izazove masovni bol. Hiljade će vrištati glasno Doktori ti neće pomoći. I dok hodaš niz ulicu, A zvuk noći uništava sve. Poželećeš da se sakriješ, Možda nekud odvezeš. Samo mala slika, Ostaće iza tebe. Budućnost u igri neizvesna je, Situacija košmarna, mašta nedokučiva Ruši sve poretke još od Rima, Uz pomoć bekstva od zidina. Rođeni kao i svi – vođe naroda. Rođeni kao i svi – lideri gomile. Obećavaju život gde nema tebe. Vreme je da mržnja nadvlada! Izmučeni sami sobom, Mi rušimo se u nadi u spasenje. II verzija: Iz utrobe rođeni, Bez pitanja izvađeni, U ime novog života, Lišili te tvog života. Kada ti vreme curi, I sve kraj tebe juri, Samo dodir nedostaje, Ali bol ne nestaje. Seme koje seješ, Nije ono koje klije. Samo manja operacija, Sve ovo je ...

Ne ja ne znam zašto, Kojim putem da pođem. Ovu kartu iskoristiti moram. Svaki pogrešan potez Je pobuna i zločin, Da bi se dostigao vrh I palo ponovo na dno. Slomljena srca i kola nesreće, Uništena sećanja i vizije morbidne. Ne, ja ne znam kuda da krenem, Najkorisniji savet. Samo prolazim dok ne dosegnem Sledeću fazu. Samo napred, sve je urađeno, Ali kraj se nazire. Umreti u bolu ili živeti U čauri sigurnosti.