Pejzaz

Na dalekoj pucini, miljama od kopna,
Stoji totem od abonosa na kristalnom pesku.
San je mit obavijen sivim,
Na dalekoj udaljenoj pucini.

Sljunak koji stoji sam
Drvo svih uzroka polusahranjeno,
Topla plitka voda tece kroz skoljke,
A dijamanti sijaju.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

(Ne) biti sam

Ja već dugo želim da ne budem sam na jedan potpuno nov, neobičan način. Sasvim suprotno od onoga što bi ljudi pomislili. Biti bez sebe, sa sobom, u prisustvu nekog drugog. U redu, moram da priznam, ovo stvarno zvuči kao prvi znak ludila. Ko zna, možda i jeste. Možda je to zato što ne razmišljam kako treba. Znam ja da je ludilo već odavno utkano u mene, ne poričem to i verujem da je jedini način da se čovek ne oseća usamljeno jeste ovaj koji sam ja odlučio da primenim. Samoća je uvek tu. Uvek je kraj mene, ali bez mene. Moguća je samo u odsustvu svega i prisustvu previše stvari i osoba. Moguća je ako prisustvujete isuviše nepoznatim stvarima ili pak ničem nepoznatom, bilo da je to neko mesto ili osobe koje me uopšte ne poznaju, niti ja poznajem njih, ili misle da me suviše dobro poznaju i ja mislim da jako dobro poznajem njih. Tako se moja volja i osećanje potiskuju i gube u bolnoj neizvesnosti i pošto ostajem bez ikakvog osećanja potvrde postojanja, gubim se u samom prisustvu sopstvene...
Прикажи све

Pločnik

Lutam već dugo, izgubljen pod svetlucavim nebom. Zrikavci se oglašavaju iz neke daljine, tamnom i neuhvatljivom pesmom čak i za moju misao. Nikakva misao već duže vreme ne može da mi ulije osećanje sopstvene prisutnosti u ovom svetu u kome nema nikoga. Šetam ne znajući gde sam ni ko sam. Iščekujem bilo kakav zvuk, miris ili reč, ali nada umire, jer samo lebdim u tami prostora i vremena, lebdim ne osećajući sopstveno telo, poput izgubljenog zrnca peska koje poseduje samo svest o sopstvenom nepostojanju. Otvaram oči i odjednom otkrivam da ležim u na smrdljivom trotoaru nepomičan. Zimska noć se ljulja kao zvono od čijeg se brujanja ne čuju sopstvene misli. Ne znam kako sam dospeo ovde. Neonska svetlost tone između pramenova benzinskih isparenja dok se nebo iznad mene polako smiruje, a vatrene lopte svojim ledenim sjajem ga približavaju mojim očima. Oprezno ustajem, osećajući kako mi se sa tim usporenim pokretom kojim pokušavam da izađem iz sopstvene bespomoćnosti budi bol i kako mi se sa ...
Прикажи све

Zurenje u mraku

Znate, ja imam čudnu naviku. Volim da sedim sam u mraku. Ponekad se vratim vrlo kasno u stan. Stan je u mraku. Uđem tiho, jer ne želim nekoga da probudim iako živim sam. Na prstima odem do sobe i svučem se. Odlazim po vodu do kuhinje. Moje bose noge ne prave buku. Zakoračim u prostoriju i skoro se sapletem o stolicu. Na stolici sedi on i puši lulu. - Zdravo, kažem mu. - Zdravo, odgovara mi. - Žašto si ponovo došao?, pitam ja - Žašto si ponovo došao?, odgovara mi on. - Kada nameravaš da odeš? Znaš, umoran sam i prijao bi mi san, kažem ja. - Nikada, odgovara mi tiho on. I tako ostaje tu. Kasno, kada me savlada san, osećam da još uvek sedi tamo i puši. Često čitam u sobi. Čujem ga kako stavlja duvan u lulu. Čujem ga kako zvecka čašama i flašama vina, usput lupajući fiokama dok traži vadičep. Idem do kuhinje po vodu. I ponovo, skoro da se preturim preko njega. Često me to iznenadi. Zaboravim na njega. A on je tu – puši, sedi, razmišlja. - Zašto barem ne legneš? - Možda i hoću. Nikad se ne ...
Прикажи све